Dušanka Tasić (65) iz Šipikova, sela 30-ak kilometara udaljenog od Zaječara, od svoje dvadesete godine bavi se izradom ručnih radova. Njenih ruku delo su komadi narodne nošnje, torbe, čarape, prsluci, ispletene orhideje u saksiji i razni drugi odevni i ukrasni predmeti. Njena remek dela našla su put do kupaca i u inostranstvu, a želja joj, kako kaže, da jednog dana ima neku radionicu, u kojoj će moći da mlade ljude nauči tkanju i pletenju, ali i da ih podseti koliko je važno sačuvati kulturno nasleđe od zaborava.
Svoj mir pronašla je u izradi autentičnih ručnih radova. Njene vredne ruke više od tri decenije prave prava umetnička dela koja, između ostalog, čuvaju tradiciju od zaborava. Dušanka iz Šipikova otškrinula nam je vrata svog toplog doma i sveta prave umetnosti.
„Od rane mladosti izrađujem ručne radove, ali sam se kasnije, nakon raznih porodičnih situacija, više posvetila tome. To mi je mnogo pomoglo da pronađem svoj mir. Pletem, heklam, radim suvenire, dekupaž, komade narodne nošnje. Heklam razne stvari, ukrasno cveće, orhideje najviše. Naučila sam sve ovo da radim od bake i mame, one su tkale i vezle, mene je to interesovalo i počela sam da učim“, priča Dušanka.
Delove narodne nošnje nekada je izrađivala i po narudžbini. Na nošnji radi veoma precizno, jer šare, kaže, zahtevaju potpunu posvećenost, znanje i veštinu.
„Narodna nošnja se sporo izrađuje, teško je raditi. Prvo radite tkanje kecelja, pa se one vezu po našem običaju, rade se zatim bluze, podsuknje. Nekada su se nosile dugačke košulje i kecelje, kod nas Vlaha, dve kecelje, jedna napred, druga pozadi, ili suknja. Košulje su obično bele boje, dok je vez raznobojan. Nošnje sam radila po narudžbini, donesu mi materijal i tada kreće veliki posao izrade. Ja imam za sebe kolekciju nošnji, i ovde u selu skoro svaka kuća ima svoju kolekciju, koju su nasledili od predaka. Sada se jako malo radi, slaba je potražnja“.
NAŠOM TRADICIJOM ODUŠEVLJENI STRANCI
Naša sagovornica je nekada svoje proizvode izlagala na raznim manifestacijama i bilo je, kako kaže, mnogo više zainteresovanih da kupe ručni rad. Danas je situacija nešto drugačija:
„Ranije sam plasirala proizvode na raznim manifestacijama, ljudi su razgledali, kupovali, naručivali. Sada proizvode plasiram preko društvenih mreža i kada odem kod ćerke u Nemačku. Tamo ponesem ono što izradim, neke predmete poklonim, neke prodam, i tamo su ljudi zainteresovani za takve ručne radove, dok je ovde sve manje zainteresovanih“.
Njeni proizvodi su našli put i do kupaca u Francuskoj.
„Tamo imam rođake, pa sam ja njima poklonila, a drugi su kod njih videli, dopalo im se, pa su i naručili. Ljudi ovde sve manje čuvaju tradiciju, izbacuju se i ručni radovi iz domova“, priča Dušanka.
Objašnjava da je ljubav prema ručnom radu nešto što je ispunjava. Svet u kome živimo je, kako kaže, prepun negativnih stvari, a u njenom svetu stvaralaštva toga nema. Sve je šareno, lepo, odiše ljubavlju.
„Osećaj dok radim je neprocenjiv. Isključim se iz realnog sveta, svakodnevice, i povlačim u neki drugi svet koji mene ispunjavanja i pruža mir. Razmišljam o tome šta ću da napravim i tada zaboravim sve ostale probleme. Inspiracija mi nikad ne manjka. Uvek smislim nešto novo i napravim“, kaže nam naša sagovornica.
RADIONICOM ZA MLADE DO ČUVANJA TRADICIJE
Dušanka živi sama na selu, pa kvalitetnog društva uvek nedostaje. Kaže, da bi jednog dana volela da otvori radionicu, gde će mladi naraštaj moći da uči izradu ručnih radova, a do tada, vrata njenog doma, za sve one koji žele da pogledaju njene radove, nauče tehniku heklanja, pletenja, tkanja, su uvek otvorena.
„Moje ćerke su naučile tehnike izrade ručnih radova, ali nemaju mnogo vremena da se time bave. Želja mi je da imam neku radionicu, gde će deca učiti tkanje, heklanje, zaista bih to volela. Deca treba malo da se sklone od telefona, računara, da nauče nešto o svojoj tradiciji. Moja vrata su otvorena za sve koji to žele da uče“.
Dušanka kaže da su žene na selu usamljene, često daleko od svojih najmilijih, koji su odavno krenuli „trbuhom za kruhom“, pa da i nju to povremeno rastužuje. Obaveze na selu i hobi joj pomažu da koliko-toliko prebrodi usamljenost.
„Ja sam uvek imala neka posla, bavila sam se poljoprivredom, do 2000. godine sam radila i u firmi, a zatim sam se povukla u svoj svet stvaralaštva. Život na selu uvek donosi obaveze, ali je danas veća usamljenost. Nedostaju mi deca najviše, društvo ponekad fali, ali, kvalitetno društvo, jer se ja držim one stare „bolje biti sam, nego u lošem društvu“.
BAKA DUŠANKA DECENIJAMA PRIKUPLJA STARINE
Svestranost naše domaćice i volju za očuvanje tradicije pokazuje i to što decenijama unazad ona prikuplja stare predmete, sa željom da ih jednog dana izloži.
„Prikupljala sam stare stvari, to me je takođe zanimalo i planiram da ih nekad izložim, kako bi mlađe generacije znale nešto o predmetima koji su se ranije koristili. Moja kolekcija sadrži razne predmete za poljoprivredu, za kuću, rad, posebno imam stare predmete za šivenje, pletenje, tkanje“.
Do otvaranja radionice za decu i izložbe starina, Dušanka nam je obećala da će vredno i marljivo izrađivati ručne radove za sve ljubitelje i čuvare tradicije. Cene ukrasnih predmeta su uglavnom simbolične, mogu se naručiti preko njenog facebook profila, a po narudžbini će izraditi sve ono što sami zamislite. Za ovu baku, nema ideje koja ne može da se pretoči u ručni rad.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.