Pravoslavni vernici obeležavaju jedan od najvećih srpskih praznika – Vidovdan. Narod Vidovdan dovodi u vezu, s jedne strane sa knezom Lazarom i Kosovskim bojem, a s druge, u arhaičnijoj varijanti, sa svetim Vidom.
Po crkvenom kalendaru na ovaj dan slave se sveti: Vid, Modest i Kriskentije, svi rođeni na Siciliji, proslavljeni kao borci nove vere, čudotvorci i iscelitelji. Vidu se pripisuju čudotvorne moći da leči vid. Njegove mošti se čuvaju u Pragu.
Vidovdanski običaji
U narodnim predanjima sv. Vid leči od svih očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju. Po svim ostalim običajima vezanim za ovaj dan može se naslutiti da se radi o mnogo starijem božanstvu kome su naši preci našli zamenu u hrišćanstvu.
U Pčinji se gleda kakvo je vreme tog dana, pa ako je lepo onda se iznose sve haljine na vazduh, da se provetre. Ako je oblačno, domaćin izađe iz kuće, prekrsti oblake, pozove svetog Vida da ga štiti i zabode kosu u zemlju. Celog dana ni reč ne progovara da ne padne kiša.
Takođe, postoji verovanje da na Vidovdan treba ustati pre zore, pogledati prema Suncu i reći: „Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!”
Na Vidovdan se svaki član domaćinstva u zoru umije vodom vidovkom, za koju se veruje da može da isceli mnoge rane i bolesti.
Izbegava se raditi na ovaj dan. Priča se u selu Srezovici blizu Takova da je poginuo neki Čeda sa ženom mu Jovankom i to od groma sv. Vida jer je u nedelju kosio, a na Vidovdan plastio.
Po crnogorskim selima prolaze Cigani kovači da potkivaju konje i popravljaju stvari po kućama. Ovde se takođe veruje, da tamo gde zemlja nije „jaka“ kad se ječam pokosi, na Vidovdan se sme zemlja „zagariti“ i ostaviti sve do sledeće godine da se „odmori“.
Na Vidovdan su se u Kupreškom polju priređivala narodna takmičenja u kosidbi, pa se to proširilo i na ostale narodne igre: bacanje kamena sa ramena, skok iz mesta, preskakanje magarca i sl.
Starije žene u Bosni vračaju devojkama pomoću biljki „vidić“ i „modra vida“ kada će se i za koga udati. Muškarci, obično domaćin čeka da sunce izađe, potom se prekrsti pa kaže: „Vide, Vidovdane, šta očima video, to rukama stvorio“.
U nekim sredinama, poput Mačve, na taj dan su velike zadušnice. Izlazi se do podneva na groblje i donosi hrana, a riba obavezno, kao vrsta žrtve svetom Vidu.
Stariji svet na ovaj dan ne igra i ne peva, niti to odobrava mlađima. Svuda se oživljavaju priče o Kosovskoj bici, caru Lazaru i ostalim srpskim junacima. Starci tvrde da se u ponoć vode promene, pa iz bistre pređu u crvene, jer je mnogo srpskih junaka iskrvavilo od Kosova do danas. Po crkvama se daju parastosi kosovskim borcima, a ponegde i svim izginulim ratnicima. Narod kaže da i kukavica na ovaj dan prestane da kuka za izginulim na Kosovom polju.
Vidovdan se u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine, odnosno 15. juna po starom kalendaru, na Gazimestanu, obeležava i kao državni praznik, radno, i predstavlja sećanje na poginule u svim ratovima.
To je, prema mišljenju istoričara, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta. Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Posle Kosovske bitke, telo kneza Lazara (1329-1389) sahranjeno je u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989. godine, na 600. godišnjicu Kosovske bitke.
