U ZAJEČARSKOM ARHIVU NAREDNE TRI NEDELJE IZLOŽBA STANKA KOSTIĆA ,,CRKVE BRVNARE EPARHIJE TIMOČKE’’
Istorijski arhiv „Timočka Krajina” Zaječar, u saradnji sa Istorijskim arhivom u Negotinu, priredio je izložbu fotografija umetničkog fotografa Stanka Kostića, pod nazivom „Crkve brvnare Eparhije timočke – zapisi u drvetu i kamenu”. Prisutnima su se obratili Velibor Todorov, direktor Arhiva „Timočka krajina“ iz Zaječara, Nenad Vojinović, direktor Arhiva u Negotinu, dr. Tihomir Obradović, dipl. ing. arhitekture, kao i autor fotografija Stanko Kostić. Izložbu je zvanično otvorio Episkop Timočki Ilarion prigodnom besedom.
-Pored onoga što Arhiv u Zaječaru čuva u svojim depoima od zaborava pružamo šansu i nezavisnim umetnicima, autorima koji na svoj način istražuju i dolaze do određenih istorijskih činjenica koje takođe predstavljaju kulturno blago. Ova izložba na svoj način predstavlja čuvanje od zaborava onoga što je naša prošlost i naša tradicija i jednu trajnu istorijsku vrednost, rekao je na otvaranju direktor zaječarskog Arhiva Velibor Todorov.
Autor izložbe, umetnički fotograf Stanko Kostić već 35 godina obilazi Srbiju i slika, istražuje i beleži običaje, arhitekturu i sve što je vezano za srpsku kulturu.
-Bavio sam se i ckvama brvnarama širom Srbije ali su mi privukle pažnju crkve u Timočkoj eparhiji. Njihova arhitektura me je jako zainteresovala i predstavio sam ih na ovim fotografijama. Osim arhitekture na njima sam pokazao jednu našu nebrigu, pokazao sam kako se odnosimo prema našoj zaostavštini. Ovde ima 25 fotografija, tri crkve sa Deli Jovana jer su samo tri ostale brvnare, deo ikonostasa, okoliša, arhitekture i mobilijara koji je ostao. Govorimo o božanskoj ljubavi koju svi propovedamo, ali ta ljubav se ogleda i u brizi o našoj zaostavštini. Malo sam posumnjao u tu brigu i tu ljubav samim tim odnosom koji mi imamo prema toj zaostavštini. Ova moja izložba je ustvari upozoravajuća. Treba svim snagama da pokušamo, uz blagoslov vladike, crkvenog sveštenstva i verujućeg naroda da se crkve obnove i vrate u prvobitno stanje. To su male crkve ali su odigrale veliku ulogu. Naše nasleđe treb da sačuvamo za buduće generacije, kazao je Kostić.
Stanko je rođen u Požarevcu 1964. godine a sada živi i radi u Beogradu. Ovo je njegova 70. samostalna izložba u zemlji i inostranstvu, dok je bio učesnik na više od sto kolektivnih izložbi. Kostić je dobitnik brojnih nagrada i priznanja. Bavi se kulturom i tradicijom Srbije, crkvenom umetnošću izvan Srbije, rodnog kraja doline reke Mlave, Homolja i istražuje razvoj crkvene umetnosti na tlu Braničevske eparhije. Kaže da su crkvice nastajale iz potrebe očuvanja vere samog naroda.
Izložba će za posetioce biti otvorena naredne tri nedelje.
IZVOD IZ RECENZIJE DUŠANA MILOVANOVIĆA
Dušan Milovanović, naš poznati istoričar umetnosti i publicista napisao je recenziju o delu Stanka Kostića i izložbi „Crkve brvnare u Eparhiji Timočkoj’’.
-Iz vremena prošlih i skrbnih sve je manje svedočanstava koja nam na direktni način ukazuju na navike i lepotu življenja predaka naših. Od velikih zadužbina – mučenica preteklo je neoskrvnavljeno tek nekoliko malenih, a sve prethodno velelepije sačuvano je tek u tragovima koje horde zlotvora, zub vremena ili nebriga potomaka nisu do kraja zbrisali. A da je molitva bila – hleb nasušni i svagdanji svedoči tek šačica dragih nam kolektivnih zadužbina plemena, sela, ili pojedinačnih, imućnijih gopodara. Reč je o crkvicama – brvnarama u kojima je na službi Božjoj moglo da se okupi tek dvadesetak vernih, mada postoji i po neka veća i raskošnija. A građene su, nasuprot osionim zakonima turskih zlotvora da ‘’crkva se podići može, samo ukoliko se u potpunosti sva gradnja obavi u toku jedne noći’’. Domišljati Srbi, u vremena malčice bolja od uobičajenih, uz dogovor, skakali su na mobu, u potaji sekli i spremali građu, sve izračunali i premerili, i vajstinu – začas sklopili i okrovili bogomolju. U ovih prisnosrdačnih, majušnih bogomolja tek po negde temelj je bio od kamena, a sve ostalo od pritesane građe, brvana i talpi, pa otuda i ime. Unutra, sve je bilo potaman i po redu: oltarska apsida, naos za pastvu i priprata za oglašene. Gde god se moglo, odmah, a kasnije obavezno podizali su se i ikonostasi na kojima su verni moleri ‘’ispisivali’’ likove Gospoda, Mati NJegove i svetilja, koliko je trebalo ili koliko se se moglo. Najčešće su ovi dragi i radi okolnosti skromni objekti građeni u gustim šumana, da ne budu meta zlom oku, ali tako da se u nevolju mogu brzo rastaviti i preneti na bezbednije mesto. Na tlu Srbije, sačuvano je tek 80-tak crkvica u rasponu od kraja 17. do sredine 19. veka kada se Otadžbina definitivno oslobađa od Turaka. Za razliku od srećnijih naroda (Rusi, Ukrajinci, Poljaci, Česi i svi Skandinavci) gde crkve brvnare imaju raskošan izgled i često veoma visoku umetničku vrednost, naše ovdašnje su sromnih razmera i izgleda. U skorije vreme čini se da interes za ovakvim vidom narodne arhitekture raste, pa niču nove drvene bogomolje u Srbiji i Republici Srbskoj (Trojeručica na Avali, Draglica na Uvcu… u okolini Rudog, Vagan kod Dobruna…) a mnoge stare čekaju da budu zanovljene i time i sačuvane, napisao je Milovanović.
On je podržao poduhvat Stanka Kostića što obraća pažnju na ovu prilično zapostavljenu ostavštinu naroda i apel da se neki od ovih hramova obnove i spase od propadanja.
