Slavka Milojković (73) iz Grljana zamenila je veliki grad životom na selu. Nakon što je 40 godina živela i radila u Beču, Slavka je odlučila da se vrati selu iz koga je otišla, kako to obično i biva, „trbuhom za kruhom“. Po zanimanju je medicinska sestra, svoj radni vek je posvetila pomažući drugima, a nakon četiri decenije daleko od svog ognjišta, odlučila je da pomogne sebi i vrati se tamo gde je najsrećnija – svome selu. Ovo je njena priča.
Sedamdesettrogodišnja Slavka Milojković rodom iz Zvezdana, sa 19 godina je odlučila da se uda i osnuje porodicu. Svoje rodno selo zamenila je drugim selom – Grljanom ali je nakon šest godina odlučila da ode u inostranstvo i tamo dočeka penziju. Iako je u Beču radila 40 godina kao medicinska sestra, nostalgija za svojim ognjištem, nikada je nije napuštala.
„Od 2009. godine sam u penziji i čim sam završila sa svojim radom, vratila sam se životu na selu, zato što mi život u gradu apsolutno nije odgovarao. Živela sam u stanu, a onda sam kuću kupila van Beča, baš iz tog razloga, zato što mi život u gradu nije odgovarao. Znate, živite u stanu, izađete malo vani, to su samo zgrade, asfalt, beton i jednostavno buka auta, gužva, apsolutno mi to nije odgovaralo jer sam oduvek volela život na selu, to mi prija, zato sam se i vratila, čim sam otišla u penziju. Uživam na selu, verujte. Imam baštu, gajim povrće, voće i sa velikim zadovoljstvom radim baštu sa cvećem, u tome zaista uživam i mogu da se pohvalim da imam prelepu baštu cveća“, kaže nam Slavka.
Napominje da selo nikada više ne bi menjala za život u gradu, jer kako kaže, razlike u načinu života su velike. Kada se vratila svom ognjištu, kaže, kao da se ponovo rodila.
„Taj opušteni život na selu i kontakt sa ljudima, u gradu skoro da i ne postoji, posebno u tako velikim gradovima. Kontak u velikim gradovima se zasniva na tome, „dobar dan-dobar dan, kako ste“ i toliko, svako ide svojim putem. Ovako na selu, ujutru kad ustanem, izađem, odmah sa komšikom popričamo, popijemo kafu, družimo se. A to je, verujte, neprocenjivo“, istakla je naša sagovornica.
Osim što uživa na selu u tišini, prirodi, druženju i bašti, Slavka je posvećena i domaćoj radinosti. Njene vredne ruke izrađuju unikatne ručne radove, a kada je u svom stvaralaštvu, kako kaže, zaboravlja na sve probleme koje život često sa sobom nosi.
„Ja obožavam domaću radionost, oduvek sam to volela. Od svoje desete godine sam počela da radim jer smo u osnovnoj školi imali domaću radinost. Takođe, majka me je dodatno učila izradi ručnih radova, i ja sam pored nje naučila sve tehnike, štrikanje, vez, heklanje… Uvek sam radila. Od štrikanja pulovera, do onoga šta je bilo momentalno u trendu, to sam radila, zatim heklala sam stoljnjake, vezla, izrađivala goblene, i to radim sa zadovoljstvom. To je ljubav. Kad to radim, opustim se, zaboravim na sve drugo, posebno na loše stvari koje morate da prevaziđete“, rekla nam je Slavka.
Svoje radove Slavka povremeno izlaže, a mi smo ih zapazili na prodajnoj izložbi u Radul begovom konaku, koju je priredila Gradska organizacija invalida rada i osoba sa invaliditetom. Kaže da je njen primarni cilj druženje, a ne prodaja onog što je izradila.
„Ja ne prodajem svoje radove, samo nekoliko radova za ovu Organizaciju. Više poklanjam prijateljima, kada su neki rođendani, slavlja, kada ima neki povod. Radim za svoju dušu, zato što uživam u tome“, kaže Slavka.
Na pitanje da li su mlađe generacije zainteresovane za ručne radove, Slavka nam je tužno odgovorila:
„Mlađe generacije nikako ne interesuje ovakav vid stvaralaštva, moja ćerka radi, ali recimo još mlađe generacije neće da čuju za domaću radionost. Na primer moja unuka nije zainteresovana za to, a znate ako ne postoje ljubav i volja, ne možete ništa da napravite. A ja to zaista volim i radiću ručne radove dok me god oči i ruke služe“.
Slavka je jedna od retkih koja prskosi statistici koja često pokazuje da oni koji jednom odu van granica zemlje, nikada se više ne vrate. Njena vrednost je i u tome što na selu vredno čuva stari zanat od zaborava, jer je sve manje ljudi koji se bave ručnim radom.
„Nikada ne bih menjala selo za grad, volim da odem do grada, pozorišta, ali da živim u gradu, nikada više. Uživam ovde“, poručila je naša sagovorica koja je dobila prvu nagradu za najlepši peškir, na takmičenju u Knjaževcu, u konkurenciji žena iz cele Srbije.
Žene žive i na selu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
