U julu pre 144 godine odigrala se čuvena Velikoizvorska bitka koja je bila uvod u borbu srpskog naroda za razrešenje nacionalnog pitanja. O događajima vezanim za ovu bitku i čuvenom ISTOČNOM PITANJU čitajte u nastavcima na MAGNUM portalu
Oslobađanje od Turaka na Balkanu je bilo aktuelno tokom čitavog 19. veka. Posle kraćeg zatišja Srbija je opet mogla da se uključi u borbu 1875. godine. Te godine buknuo je ustanak Srba najpre u Hercegovini (Nevesinjska puška) a zatim i u Bosni. Istočno pitanje se opet otvorilo i toga su bile svesne i velike sile, pre svega Rusija i Austro-Ugarska. Balkansko „bure baruta“ se brzo rasplamsalo. Plamen pobune je zahvatio 1876. Bugarsku a zatim i makedonske i albanske krajeve.
I dok se Osmansko carstvo surovo obračunavalo sa pobunjenicima, sve oči su bile uprte u dve malene balkanske kneževine, Srbiju i Crnu Goru, koje su sredinom 1876. godine podlegle pritiscima i iako vojno, politički i ekonomski nespremne, objavile su rat Turskoj. Velika istočna kriza se otvorila i pretila da naruši evropsku ravnotežu snaga, o kojoj su brinule Rusija, Nemačka i Austrija. Velika Britanija je takođe budno motrila na razvoj događaja. Ona je više od svih bila zainteresovana za opstanak Turske.
Srbija je u rat ušla nedovoljno vojno i diplomatski pripremljena. Rat Srbije i njene jedine saveznice, Crne Gore, protiv Turske objavljen je ratnom proklamacijom kneza Milana Obrenovića IV 18/30. juna 1876. godine. Ali nije došlo do istovremenog ustanka drugih hrišćanskih naroda, kako je to srpsko vođstvo očekivalo. Bugari su ostali mirni, a Rumunija i Grčka su sa strane posmatrale razvoj događaja. Jedino su bosanski ustanici odmah proglasili ujedinjenje Bosne sa Srbijom, dok je u Hercegovini objavljeno ujedinjenje s Crnom Gorom. Protivljenje zvanične Rusije, glavne srpske zaštitnice, ratu s Turskom, već je samo po sebi bilo veliki nedostatak. Ruski ministar inostranih poslova Gorčakov rekao je našem predstavniku u Petrogradu: „Ja vam kažem da Bosnu nećete dobiti, pa ma šta radili…“
Vest o Hercegovačkom ustanaku 1875. godine u Beogradu je dočekana s oduševljenjem i protumačena kao odlučujući znak koji je javnost, oduševljena idejama nacionalnog oslobođenja, već dugo čekala da bi se pokrenuo opšti rat protiv Turske. Iako su brojne političke vođe želele rat, mladi knez Milan Obrenović se izričito protivio ukazujući na svu vojnu, ekonomsku i diplomatsku slabost Srbije. Svoj stav potkrepljivao je činjenicom da zvanična Rusija ne podržava ulazak Srbije u rat. Njegov stav je omekšao pod uticajem slavenofila. Reč je o Rusima koji su želeli rat Slovena, pod pokroviteljstvom Rusije, protiv Turaka. Ruski dobrovoljci su u velikom broju počeli da pristižu u Srbiju, kako bi pokazali spremnost da sopstvenom žrtvom pomognu sve Slovene na Balkanu. Najznačajniji i najugledniji među ovim dobrovoljcima bio je general Mihail Grigorijevič Černjajev. Veoma hrabar, često plah, energičan i veoma popularan u Beogradu. General Černjajev je predstavljao mešavinu ratnika i pustolova i političkog buntovnika. Udaljen je, kao takav, iz vojne službe. Posvetio se novinarstvu i širenju panslovenske ideje. U Beogradu, za samo jedan dan, dobija srpsko državljanstvo i biva postavljen za glavnokomandujućeg moravske vojske.
Srpsko-turski ratovi 1876-1878
Ratne pripreme u malenoj i od Osmanskog carstva još uvek formalno zavisnoj Kneževini Srbiji počele su da se sprovode u jesen 1875.godine. Okosnicu naše vojske činila je narodna vojska a osećao se i nedostatak školovanog oficirskog kadra. Naša vojska je brojala oko 460 školovanih oficira. Sprovođenje vojnih priprema bilo je povereno Vojnom savetu, koji je formiran u maju 1876. godine. Pomenuto stanje u vojsci objašnjava zbog čega su se ruski oficiri, predvođeni Černjajevim tako brzo nametnuli vrhu naše vojske. U predstojećem ratu, rame uz rame sa našim vojnicima, borili su se ruski dobrovoljci, poput pukovnika Rajevskog (Tolstojev Vronski), Italijani – garibaldinci, Prusi, Austrijanaci, Poljaci, Makedonci, Bugari pa čak i Norvežani. Među dobrovoljcima bila je i jedna žena – Holanđanka Johana Merkusova koja je „u mekintoš mantilu, s crnogorskom kapom na glavi, jahala, pila, pušila i borila se kao pravi muškarac“. Borba za potpuno oslobađanje od Turaka i otvaranje Velike istočne krize privuklo je pažnju evropskih intelektualaca koji su neka svoja dela posvetili Srbima i Slovenima: Viktor Igo objavio je „Apel za Srbiju“, a Čajkovski je komponovao „Slovenski marš“.
Kneževine Srbija i Crna Gora su vodile dva rata protiv Osmanskog carstva. Prvi koji je trajao od 1876. do 1877. godine vodile su same. A u Drgi rat protiv Osmanlije ulaze kao saveznice Rusije. Carska Rusija se nagodila sa Austrijom i podelile su Balkan na interesne sfere, tako da su Rusi 1877. godine, u proleće, otpočele ratne operacije protiv Turaka. Sada Rusiji nikako nije odgovarala mirna situacija i počela je da podstiče Srbe na novi rat, obećavajući razrešenje nacionalnog pitanja u srpsku korist.
Prvi srpsko-turski rat, koji je počeo u leto 1876. godine bio je za Timočku krajinu mnogo značajniji od drugog. Kneževini Srbiji je Timočka krajina pripojena 1833. godine, i činila je pogranični pojas prema Osmanskom carstvu. Njeno stanovništvo je pretrpelo velika stradanja tokom vojnih operacija u ratu 1876-1877. godine.
Prema sačinjenom ratnom planu celokupna vojska bila je podeljena na četiri dela:
1.Moravsku, koja je brojala 68.000 vojnika i bila raspoređena između Aleksinca i Deligrada. Njen vrhovni komandant bio je ruski general Černjajev.
2.Timočku, koja je brojala 25.000 vojnika raspoređenih oko Zaječara, a pod vrhovnom komandom pukovnika Milojka Lešjanina.
3.Drinsku kojom je komandovao general Ranko Alimpić. Na ovom delu fronta borilo se 20.000 vojnika.
4.Ibarsku od 12.500 vojnika, pod komandom generala Franje Zaha. Pozicije ove vojske su bile na planini Javor.
Timočka vojska, na čelu sa Lešjaninom, imala je 23 pešadijska bataljona, šest artiljerijskih baterija, dva konjička eskadrona i jedan inženjerijski bataljon. Ova vojska je bila raspoređena na Kraljevici. Njen glavni nedostatak bilo je zastarelo i malobrojno naoružanje.
Srpska Vrhovna komanda, pod zapovedništvom kneza Milana Obrenovića i načelnika štaba pukovnika Ljubomira Ivanovića, bila je smeštena u Paraćinu. 18. juna po starom kalendaru, odnosno 30. juna, po novom, 1876. godine izdata je ratna proklamacija, kojom knez objavljuje rat Turskoj. Već sutradan su počela ratna dejstva na Timočkom bojištu. Situacija je za srpsku vojsku bila krajnje nepovoljna. Timočke jedinice su suzbijene u pokušaju da zauzmu Kulu i usledio je kontra napad Turaka. 21. juna, odnosno 3. jula 1876. godine turska vojska je kod Velikog Izvora nanela težak poraz Timočkoj vojsci, nakon čega je umarširala u ovo selo i krenula prema Zaječaru. Kod Vražogrnca i Kadibogaza srpske jedinice su, u više navrata, suzbile neprijateljske snage i vratile ih na desnu obalu Timoka. Turci su se učvrstili u Velikom Izvoru.
U sledećem nastavku: