Izložba Prirodnjačkog muzeja iz Beograda pod nazivom “Staro i nestalo voće Srbije“ otvorena je sinoć u galeriji Narodnog muzeja u Zaječaru.
Posetioci muzeja ovih dana imaju priliku da vide panoe na kojima su na desetine sorti jabuka, krušaka, šljiva i da saznaju o nekim karakteristikama pojedinih sorti voća koje polako nestaju.
Ideja za izložbu je, prema rečima autorke Aleksandre Savić, inače višeg kustosa Prirodnjačkog muzeja, nastala spontano. Kako nam je rekla, dvorišta širom Srbije prebogata su različitim sortama voća, a da domaćini često i ne znaju koje su to sorte.
„To je neverovatno blago koje mi imamo u našem okruženju i koje treba pribeležiti. Time se prvenstveno bave voćari, ali mi koji se bavimo muzejima i nasledjem, mi to posmatramo iz jednog drugog ugla. Naime, nama je bitno da sam taj pojam da neka sorta postoji, da je svakako treba sačuvati, jer dolazi do osipanja tih gena. Drugim rečima, te sorte polako nestaju, ne čuvaju se sistemski. U našoj zemlji postoje ogledna polja koja takve sorte čuvaju, ali je vrlo očigledno da te sorte voća nestaju potpuno nepovratno. A u pitanju je veliko bogastvo raznovrsnosti, oblika, ukusa i mirisa“, istakla je Savić.
Ona kaže da je puno sorti voća širom Srbije, koje predstavljaju pravo blago i bogastvo.
„Ako pogledamo koje su to sorte jabuka postojale na početku 20. veka, možemo reći da ih je bilo negde oko 150 starih autohtonih, odomaćenih, tradicionalnih sorti, koje su donošene i čak nastale na nekim našim prostorima. Postoji zapis da je naša šljiva ranka nastala u blizini Arandjelovca, u selu Darosava pa je zovu i darosavka. To je veliko bogastvo kada imate svoju šljivu. Zatim, jabuka budimka je jako dugo na našim prostorima, 700 ili 800 godina, i još uvek se može naći na pijacama. To je pravo blago“.
„Timočki kraj poznat je po jabuci timočanki, koja takodje nestaje. Zatim šumatovka, sorta jabuke koja je izuzetna takodje. Ona je karakteristična za okolinu Aleksinca i jako je dobra za organski uzgoj. Jabuka šarunka takodje je karakteristična za ovaj kraj, zatim kruška lubeničarka, koja se i dalje gaji u okolnim selima. Moram da pomenem da ljudi u ovom kraju jednu krušku nazivaju vodenjačom, inače jako stara sorta, predivnog ukusa, sočna i slatka. Pomenula bih i krušku karamanku koja, rekla bih, sve više nestaje“, navodi Aleksandra.
Gostovanje u Zaječaru je 25. po redu. Inače, izložba je krenula od Beograda, a potom svoj put nastavila po muzejima širom Srbije.