Mario ima deset godina i već tri godine svira saksofon, ali i frulu. Boris na harmonici izvodi vlaške pesme i kola, dok Tamara i David iz Gornjana kroz folklor čuvaju igre, nošnju i običaje svog kraja. Sabori narodnog stvaralaštva na području Bora pokazuju da tradicija ima budućnost — sve dok ima ko da je svira, igra i prenosi dalje
U podnožju Deli Jovana i Stola, tamo gde se ljudi i dalje okupljaju oko pesme, igre i običaja svojih predaka, na jednom mestu susrele su se različite generacije. Na 23. Saboru narodnog stvaralaštva u borskom selu Luka, uz iskusne muzičare i folkloraše, posebnu pažnju privukli su mladi koji tek grade svoje prve uspomene na sceni, ali već znaju koliko im znači ono što su nasledili.
Među njima je i desetogodišnji Mario Jovanović. Saksofon svira već tri godine, svira i frulu, a ljubav prema muzici rodila se uz oca, koji se takođe bavi sviranjem. Danas Mario nastupa sa orkestrom „Raša bend“, a ono što počinje kao porodična ljubav prema muzici polako prerasta u ozbiljnije interesovanje i želju da jednog dana postane muzičar.
„Učim još“, skromno kaže Mario kada ga pitamo da li već zna sve što se od njega traži tokom nastupa. Ipak, na pitanje da li može da se pridruži orkestru kada treba odsvirati neko kolo, odgovor je siguran — može.
Vežba svakog dana, i pored školskih obaveza, a među kolima koja posebno voli izdvaja „Žagubičanku“. U njegovom repertoaru su i „Četvorka“ i vlaške pesme, među kojima mu je posebno draga „Pădurice verde“, koju u njegovom okruženju nazivaju i svojevrsnom himnom.
Mario je već nastupao na manifestacijama, a pred njim je i prvi nastup na svadbenom veselju. Upisao je muzičku školu u Boru, pa se njegovo muzičko obrazovanje nastavlja i kroz formalnu nastavu i kroz rad sa ocem i orkestrom.
Za njega je muzika istovremeno učenje, porodična veza i prilika da ono što je čuo od starijih prenese dalje.
Boris uz harmoniku, vlaške pesme i kola
Među mladim muzičarima je i devetogodišnji Boris Grekulović, koji harmoniku svira od 2022. ili 2023. godine. Najviše voli vlaške pesme i vlaška kola, a iako je još na početku svog muzičkog puta, već iza sebe ima nastupe na više mesta — u muzičkoj školi u Boru, u svom selu Luka, Krivelju i Brestovcu.
Kada se harmonika nađe u njegovim rukama, vidi se da muzika nije samo obaveza ili još jedna aktivnost. Ona je prostor u kome mladi uče, nastupaju, upoznaju druge izvođače i postaju deo zajednice koja čuva lokalno kulturno nasleđe.
Stariji muzičari koji ih prate znaju da ljubav prema tradiciji mora da ide zajedno sa učenjem i širinom. Kako objašnjava jedan od sagovornika, nije dovoljno poznavati samo vlašku muziku — važno je upoznati i druge pravce.
„Moramo da budemo kompletni. Svaka muzika, i srpska, i vlaška, i romska, ima svoje lepe strane. I treba sve voleti“, poručuje on.
Ta poruka govori mnogo o tome kako se tradicija može sačuvati: ne zatvaranjem u sopstvene okvire, već učenjem, poštovanjem različitih kultura i razumevanjem njihovih posebnosti.
Tamara i David: Tradicija koja se igra i nosi
Dok Mario i Boris svoje mesto pronalaze u muzici, Tamara Martinović i David Kumbrijanović iz Gornjana tradiciju čuvaju kroz folklor.
Tamara ima 17 godina i folklor igra oko pet godina. U Gornjane se vraća iz Bora, gde pohađa školu, a probe su joj mnogo više od učenja koraka i koreografija.
„Obožavam da idem na probe zato što baš volim to druženje“, kaže Tamara.
U njihovoj folklornoj grupi okuplja se oko 60 mladih. Igraju vlaške, izvorne igre, a Tamara kaže da voli sve što igraju. Na pitanje šta za nju znači narodna nošnja koju nosi, odgovor je priča o porodici i nasleđu.
„Ovo je sve naše. Nešto sam uzela od svoje majke, ona je isto igrala u folkloru, pa od moje bake, ona je šila i tako. Skupilo se“, objašnjava Tamara.
U tim rečima staje mnogo više od priče o odeći. Deo nošnje potiče od majke, deo od bake, a sa svakim komadom prenosi se i uspomena na žene iz porodice koje su takođe igrale folklor. Ono što je nekada bilo deo njihovog života, danas nosi nova generacija.
Šesnaestogodišnji David Kumbrijanović takođe igra folklor oko pet godina. I on najviše voli vlaške igre, a u folkloru mu se pridružuje i sestra, koja ima 17 godina.
Za Davida su prve igre bile teške dok ih nije naučio, ali vremenom su postale lakše. Nastupi i gostovanja na festivalima i manifestacijama deo su njegovog folklornog života, baš kao i povratak u selo i druženje sa vršnjacima.
Narodna nošnja koju nosi sastoji se od opanaka, vunenih čarapa, belih pantalona, pojasa, bele košulje i šubare. Kada mu je stara nošnja postala mala, nabavio je novu — jer je, uz igru, i izgled deo čuvanja običaja.
Gornjane je na 23. Saboru narodnog stvaralaštva u Luci dobilo nagradu za najbolji omladinski folklor. To priznanje nije samo rezultat nastupa, već i potvrda da u ovom selu postoji grupa mladih spremnih da uče, vežbaju i tradiciju predstavljaju i van svog mesta.
Sabor koji okuplja generacije
Predstavnici domaćina i učesnici Sabora podsećaju da ovakve manifestacije nisu samo prilika da se predstave pesme, igre i izvorna muzika. One omogućavaju da se generacije sretnu, da mlađi uče od starijih i da se običaji prenose kroz neposredno iskustvo.
Nebojša Buzej, pomoćnik gradonačelnika Bora, istakao je da je Luka primer sredine u kojoj se čuvaju kulturni koreni i neguje gostoprimstvo.
„Tradicija nije samo uspomena na prošlost, već temelj na kome gradimo budućnost. Sabor narodnog stvaralaštva nije samo prilika da uživamo u bogatstvu folklora, narodnih pesama, igara i izvorne muzike. Ovo je susret generacija, mesto gde se znanje prenosi sa starijih na mlađe i gde zajedno potvrđujemo da kulturno nasleđe živi samo onda kada ga negujemo i delimo“, poručio je Buzej.
Boban Žikić, predsednik Saveta Mesne zajednice Luka, kaže da u tamošnjem kulturno-umetničkom društvu ima mladih, ali da njihovo okupljanje nije uvek jednostavno kao nekada.
„Nije kao pre, ali evo, okupljaju se. Imali smo sinoć probu, imali smo i sređivanje same pozornice. Tu su, druže se do kasno u noć, a povod je, naravno, Sabor“, kaže Žikić.
Upravo je to jedna od važnih uloga manifestacija poput ove — da mladima pruže razlog da se okupe, zajedno pripremaju nastupe, uče jedni od drugih i osete da su deo nečega što traje mnogo duže od njih samih.
Budućnost se ne nasleđuje — ona se uči
Mario svakodnevno uzima saksofon u ruke. Boris vežba harmoniku. Tamara i David odlaze na probe, oblače nošnje svojih predaka i uče korake koje su pre njih igrale generacije.
Njihove priče su različite, ali ih povezuje isto: tradicija za njih nije samo nešto o čemu slušaju od starijih. Oni je aktivno žive — kroz muziku, igru, prijateljstva, porodične uspomene i nastupe pred publikom.
Možda je upravo to najlepši odgovor na pitanje ko su nove generacije čuvari tradicije. To su deca i mladi koji još uče, ponekad pogreše, vežbaju iznova i tek prave prve korake na sceni. Ali su već odlučili da ono što su dobili od svojih roditelja, baka, deka i učitelja ne ostane samo uspomena.
Jer dok god neko svira staru melodiju, zaigra kolo ili sa ponosom obuče nošnju svog kraja — tradicija nije prošlost. Ona živi.
Projekat „Tragovima tradicije – kulturno nasleđe Bora i okoline“, sufinansiran je od strane Gradske uprave Grada Bora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.