Novi život stare vodenice potočare
Šum vode i miris sveže samlevenog brašna ponovo su oživeli staru „Deda Dosinu“ vodenicu u zaječarkom selu Lasovo. Zahvaljujući trudu i želji porodice Marjanović, da vodenicu staru više od jednog veka sačuva od zaborava, zvuk vodeničkog točka ponovo odjekuje.
Na oko trideset kilometara od Zaječara, u selu Lasovo, nalazi se, za sada jedina aktivna vodenica potočara u podtupižničkim selima. Ušuškana usred netaknute prirode, skriva duh prošlih vremena i sećanje na dane kada su meštani Lasova, ali i okolnih sela, dolazili da upravo u njoj, samelju kukurz i žito.
„Vodenica je izgrađena dvadesetih godina prošlog veka. Prvo je pradeda održavao, po onda deda Dosa, a sada sam ja došao na ideju, nakon deset godina pauze u radu vodenice, da je ponovo pokrenem. Zaista je lep osećaj, kada pokrenete nešto što je više od jednog veka staro i uspete da sačuvate tradiciju i duh prošlog vremena“, kaže Ivica Marjanović, deda Dosin unuk.
Ivičina majka, Lepšica ne krije zadovoljstvo što je vodenica ponovo obnovljena. Sa setom se priseća detinjstva koje je provela u njoj.
„Ja sam ocu donosila hranu iz sela, sa njim sam provodila vreme ovde preko dana, on ostaje i noću da radi, a ja odem kući. Srećna sam što je moj sin pokrenuo ponovo sve ovo, jer ne bi trebalo da se napusti, treba da se sačuva, na mladima svet ostaje“, kaže Lepšica.
Drvene grede, vodenični kamen i žubor vode iz Lasovačke reke koja pokreće vodenicu, svedoče o prošlim vremenima.
„Ovaj put do vodenice je ručno probijen. Burgijama, čekićima, kroz stenu, ljudi se konopcima spuštali ovde da bi probili put. Kamen za vodenicu je vađen ručno, sve ovo su vredni ljudi svojim rukama napravili. U vodenici se takođe radilo danonoćno, to je bio mlin na vodeni pogon, imao je cilindar, sito koje je sejalo brašno, drugi kamen je pravio kukuruzno brašno, jarmu za stoku. Radilo se od početka jeseni do proleća, dokle kod je bilo vode. Snegovi su bili veliki, vode u reci je bilo i mnogi ljudi su dolazili, prvo sa zapregom, konjima, kasnije kada su počeli traktori da se koriste, onda traktorima, ja sam vršio uslužni prevoz, a tast – Deda Dosa, je ovde bio non-stop, mleo je, i on je položio kao mlinar, vodio knjige, to se radilo vrlo dobro“, pričao Goran Marjanović, Ivičin otac i dodaje:
„Sad se kupuje hleb, niko toliko ne melje, za naše potrebe možemo da sameljemo jer sin ima farmu krava i u slučaju nestanka struje to bi nam dobro došlo da iskoristimo, a i znate, lepo je mesto, dolaze deca, prave ručak pored reke, priroda je zaista lepa“.
Danas ova vodenica nije samo mesto gde se melju žito i kukuruz i mesto okupljanja, ona je i dokaz da se upornošću mogu sačuvati vredni tragovi prošlosti, ali i most koji povezuje nekadašnji i sadašnji način života.
„Ja imam dve ćerke i želim da sredim i zbog njih, one to mogu da naslede, a ja bih tu probao i turistički nešto da sredim jer je ovde netaknuta priroda, imamo stene, tesne prolaze, možemo da napravimo ekstremne staze“, kaže Ivica.
Prema svemu sudeći, dok se vodenačni točak okreće, stara vodenica potočara nastavlja svoju priču i ispisuje novu, pokazujući da vreme može da ostavi tragove, ali ne i da sruši ono što vredni i uporni ljudi žele da sačuvaju od zaborava.