Palata Feliks Romuliana je podignuta po zamisli imperatora Gaja Valerija Galerija Maksimijana, pripada posebnoj kategoriji spomenika rimske dvorske arhitekture koja je vezana isključivo za razdoblje tetrarhije. Arheološkim radovima otkriveni su ostaci starijeg i mlađeg utvrđenja. Obe fortifikacije podignute su u vremenskom intervalu od desetak godina. Prostor unutar bedema je, jedinom komunikacijom koja je spajala istočnu i zapadnu kapiju, podeljen na dva dela različite namene. Severnu polovinu obuhvata kompleks carske palate sa malim hramom i monumentalnim žrtvenikom, dok se na južnoj polovini nalaze objekti za javnu upotrebu (veliki hram sa dve kripte pravougaone osnove i terme) i objekti za opsluživanje palate (horeum i jednobrodna građevina sa portikom). Od prve decenije IV do sredine VI veka u nekoliko mahova Gamzigrad (Romulijana), menja naziv, izgled i osnovnu funkciju. Već u drugoj polovini IV veka Romulijana je zapuštena palata, a posle provale Gota i Huna postaje malo vizantijsko naselje koje se pod nazivom Romuliana pominje u spisku mesta obnovljenih u vreme Justinijanove vladavine. Sistematska arheološka istraživanja traju od 1953, a na otkrivenim objektima kontinuirano se vrše konzervatorski radovi. Romuliana je 2007. godine upisana na UNESCO-vu Listu svetske kulturne baštine.
Utvrđenje čiji su podovi ukrašeni mozaicima od staklene paste, mermera i kamena, za koje se smatra da spadaju među najlepše mozaike kasne antike, i koje je opasano dvostrukim bedemom, jednim nastalim u III veku, sa 16 kula, i nešto mlađim, s početka IV veka, sa 20 gigantskih višeugaonih kula, locirano je nadomak Zaječara.
Sada se lokalitet Romulijane vezuje za Zaječar, ali njegova pozicija od važnosti je jer se nalazi upravo u blizini nekadašnje raskrsnice važnih rimskih puteva provincije Dacia Ripensis: Bononia (Vidin), Castra Martis – Horeum Margi (Ćuprija), Aquae (Prahovo), Timacum Minus (Ravna) i Naissus (Niš). Ocena prvih istraživača opravdano je bila da je „Gamzigrad jedan od najsjajnijih spomenika prošlih vremena“, sagrađen kao vojni logor (castrum), koji je imao zadatak da pruži pomoć mnogobrojnim rimskim utvrđenjima duž Dunava.
Međutim, impozantni mozaici se suprotstavljaju pretpostavci da je ovakva palata bila vojno utvrđenje. Takva pretpostavka se održava do 20. veka, odnosno do početka arheoloških istraživanja 1953. godine. Na samom početku istraživanja utvrđ eno je da Gamzigrad nije vojni logor, već jeste raskošna palata, i to jedan od najočuvanijih i najvećih ostataka rimske arhitekture u Evropi.
Navodi o tome da palata Feliks Romulijana zauzima istaknuto mesto među arheološkim nalazištima kasne antike zasnovani su na valjanim činjenicama.
Pre svega, Gamzigrad predstavlja jedan od bisera arheologije, koji se u svom dugom postojanju može sagledati u šest posebnih vidova: kao praistorijsko naselje (sredina III, kraj II i prva polovina I milenija pre nove ere); kao rimsko poljsko imanje (III vek); kao carski dvorac (kraj III i prve decenije IV veka); kao crkveno dobro i zbeg u sutonu antičkog sveta (druga polovina IV veka i prva polovina V veka); kao ranovizantijsko naselje (od sredine V do prvih decenija VII veka); kao srednjovekovni grad (XI vek). Dobro očuvane građevine fortifikacija, u kasnijim periodima služili su kao privremena staništa i zbegovi okolnog stanovništva, posebno u XIV i XV veku kada je pretila opasnost od Turaka.
Na lokalitetu su otkriveni predmeti iz svakodnevnog života stanovništva, vredni rimski novčići, kao i zlatna fibula, porfirne skulpture i portreti rimskih careva.
Ipak, podni mozaici, koji se smatraju vrhuncem mozaičke umetnosti svoga doba, predstavljaju pravi dragulj arheoloških otkrića Feliks Romulijane.
Istraživanjem građevine u jugozapadnom delu naselja, u 1984. godini otkriveno je sedam prostorija ukrašenih geometrijskim mozaicima na podovima i freskama na zidovima. U jednoj od prostorija, na mozaičnom podu otkri ven je natpis FELIX ROMULIANA. Na delu arhivolte od tufopeščara na čeonoj strani, uklesan je okružen lovorovim vencem natpis flankiran heraldički postavljenim rajskim pticama. Ovaj nalaz konačno je rešio enigmu naziva i svrstao Gamzigrad u spomenike rimske dvorske arhitekture.
Uloga mozaičkih tepiha Galerijeve palate je, uz dekorativnu, bila i narativna, sa ideološkom potkom, te ih stoga treba posmatrati kao tematsku celinu. Prvo mesto, nesumnjivo, pripada jedinstvenoj predstavi boga Dionisa, koji je i u Galerijevoj ideološkoj propagandi zauzimao vodeće mesto. Takođe treba istaći još dva mozaika, Venatore i Lavirint, ne samo zbog lepote i zanatskog umeća izrade, već i zbog njihovog ideološkog konteksta. Lavirint je bio centralni motiv središnjeg mozaičkog tepiha koji je ukrašavao pod pristupne dvorane (vestibulum) palate І. Mozaik je sastavljen isključivo od raznobojnih kamenih kockica. Panel, uokviren bordurom sa motivom prepleta, prikazuje heksagonalni lavirint, opasan bedemom sa kapijama u uglovima heksagona. Od tri kapije polaze ulice koje vode do središta lavirinta. Kako bi što vernije predstavio bedem, odnosno zidno platno izvedeno kombinovanjem kamena i opeke, mozaičar je koristio različite tonove kamenih kockica – tesepa crvene boje, ali isto tako i hrapave i glatke kockice. Na taj na čin, oslanjajući se na različit efekat odbijanja svetlosti od svetlijih i tamnijih ali i kockica različite glatkoće površine, mozaičar je uspeo da dočara teksturu zida kao i dekorativne detalje u uglovima šestougaonog bedema. U uglovima kvadrata koji uokviruje lavirint – predstavu grada, postavljena su dva kantarosa i dva peltasta štita. Krater je direktna aluzija na Dionisa, dok bi se pelta mogla povezati sa Heraklom i Tezejem, pa čak i sa Enejom (Amazonke, Trojanci), odnosno njegovim sinom Romulom i osnivanjem grada Rima, odnosno rimske države. Svi elementi mozaičke predstave lavirinta upućuju na centralnu figuru poruke koju nam on prenosi, a to je imperator Galerije, Novi (Drugi) Romul i Novi Dionis. Gamzigradski trodelni lavirint je jedinstven i izuzetno složen simbol i jedna od najboljih ilustracija Galerijeve vladarske koncepcije. U višeznačnoj simbolici gamzigradskog lavirinta, istaknuto mesto zauzima aluzija na Tezejevo spasenje od Minotaura, uz Arijadninu pomoć, tj. na beg od smrti pronalaženjem izlaza iz lavirinta. Istovremeno, mozaik sa predstavom lavirinta mogao bi biti ilustracija Galerijevog trijumfa nad persijskim kraljem Narzesom, 298. godine, koji je usmerio tok njegove dalje sudbine.
Mozaik sa predstavom Dionisa na gozbi nađen je na ulazu u salu za audijencije (triclinium) palate I, 1969. godine. Ovaj mozaički panel izrađen je kombinovanjem raznobojnih kockica od kamena i staklene paste, čime je dobijen širok dijapazon nijansi. Večno mladi bog je predstavljen u sedećem položaju, između dva mlada stabla vinove loze. To je direktna asocijacija na bujnost, plodnost, blagostanje. Dionis nosi na glavi venac od bršljana i nimb, koji su izvedeni teserama od staklene paste u više boja. U levoj ruci, savijenoj u laktu paralelno sa ramenom i uzdignutoj iznad glave, drži tirs obavijen vinovom lozom. Na vrhu tog njemu svojstve nog štapa je borova šišarka. U desnoj ruci, savijenoj u laktu i oslonjenoj na bedro, drži pehar – kantaros. Dionis je predstavljen nag, izuzev donjeg dela tela – od bedara do stopala, koji je obavijen draperijom. Sa Dionisove desne strane mirno leži leopard.
Anatomija leoparda, kao i Dionisov torzo i trodimenzionalnost draperije kojom su mu prekrivene noge, predstavljaju izuzetan primer znalačkog korišćenja igre svetlosti i senke. Mozaička predstava boga Dionisa predstavlja sublimaciju celokupne arhitektonske i dekorativne koncepcije Romulijane: car – divinizirani čovek, božanska inkarnacija još za života, nakon smrti i apoteoze zanavek uplovljava u sfere besmrtnika. Dionis, u osnovi smrtnik, na volšeban način je izvojevao pobedu nad sopstvenom smrću, učinivši svoju besmrtnost jemstvom besmrtnosti čovekove duše. Mozaička predstava Dionisa i zidni reljef sa predstavom usnule Arijadne simbolišu ideju smrt vaskrsenje, ukazujući na dva čina apoteoze, Galerija i njegove majke Romule. Impresivni ostaci tog čina otkriveni su na brdu Magura.
Mozaici Lavirint i Dionis su restaurirani 2008. godine i izloženi su u Nаrodnom muzeju u Zaječaru 2009. godine.
Takođe, pored tri mozaika – Dionis na gozbi, Lavirint i Venatori, carski lovci na divlje zveri, najznačajniji elementi arhitektonskog ukrasa i skulpture koje su ukrašavale palatu se čuvaju u Narodnom muzeju u Zaječaru, odnosno, Arhivolta sa uklesanim natpisom FELIX ROMULIANA, pilastar sa predstavom tetrarha u medaljonima, porfirna glava cara Galerija, glava Jupitera, deo kolosalne statue vrhovnog božanstva i glava Herkula.
Novinar Miroslav Volar snimio je za slušaoce Radio Beograda 2 gotovo zaveštajna kazivanja akademika arheologa Dragoslava Srejovića na nepun mesec dana pre njegove smrti. Jednostavno, živo i zanimljivo Srejović iznosi svoja razmišljanja o arheologiji, o velikim arheološkim otkrićima, o svom radu i iskustvima stečenim prilikom istraživanja na Gamzigradu koji su, zahvaljujući njemu, ušli u svetsku kulturnu baštinu. Оva kazivanja preneo je Razvitak u svom dvobroju 201-202, 1999. godine.
-Kad sam završio Lepenski Vir 1970. i te iste 1970. godine u leto otišao da kopam, da rukovodim istraživanjima na jednom velikom antičkom lokalitetu, udaljenom deset hiljada godina od Lepenskog Vira, nama bližem, na nekih 17 ili 18 vekova od naših dana. Znači, našao sam se u jednoj potpuno novoj situaciji. I naravno, 1970. godine počeo sam tu da istražujem, nasledivši sav balast predrasuda o tom lokalitetu. Moji su prethodnici, vredno radeći, došli do zaključka da je to jedan rimski logor ili jedno središte nekog vojnog velikodostojnika ili carskog činovnika i td. Meni je bilo potrebno pet godina rada i ja sam osetio opet da tu nije nešto u redu, da nešto pogrešno mislimo, da nešto pogrešno rezonujemo, da ne nešto pogrešno vidimo. Prosto se se nije uklapalo ono što sam nalazio sa onim što se pretpostavljalo da treba da znači. I počele su moje sumnje već 1974. godine i ja sam 1975. godine smelo izjavio da Gamzigrad nije ono što se mislilo o njemu, ceo svet u našoj arheologiji, nego da je to u stvari jedna velika carska palata koju je gradio sam car. Imenovao sam tog cara, da je to bio savladar Dioklecijanov i kasnije najmoćnija ličnost u Rimskoj imperiji, Galerije, i nazvao sam Gamzigrad da je njegovo antičko ime bilo Romulijana.
Kad sam sve to uradio i napisao, prvo sam objavio članak u Engleskoj, kasnije sam ovde u našoj stručnoj literaturi na nekoliko mesta to rekao, digla se opet kuka i motika u Srbiji, i u Jugoslaviji, i u celom svetu, na mene. Opet: Ma kakvi, ni govora, kakva carska rezidencija; pa su malo priznali: jeste, liči na carsku palatu, ali onda je otprilike svaki malo bogatiji Rimljanin mogao da imitira cara itd. Srejović opet preteruje i td. Naravno, opet svi unisono: Nije to! Ja jedan: Jeste to! Opet sumnje u meni: Bože, završiću karijeru, umreću, neću znati šta je to, da li sam ja u pravu, da li su oni u pravu. I naravno opet ono što se desilo i na Lepenskom Viru, javi se znate želja da ne budete pobeđeni, da se ne predate. Znate, nije to da likujete nad drugim, jer je najstrašnije za jednog naučnika kad počinje da ga crv sumnje tišti. Onda se borite u stvari za svoj mir, da bi svi bili smireni, da biste vi mogli spokojno da radite. I vidite: imam koncept taj da je to Romulijana, da je tu sahranjen Galerije, ja moram naći njegov grob, moram naći neki dokaz, nešto čime ću i sebi i svetu pokazati da sam ja u pravu. Ja sam počeo kao crv, što se kaže, da kopkam u tom velikom prostoru, jer Gamzigrad je jedan ogroman kompleks, ne samo u okviru tih bedema nego i okolo. Tu ima na desetine i desetine velikih građevina. Ja sam u jednu pustio sondu, u drugu, u treću, spolja, unutra i td. I onda, naravno, ta upornost i taj trud (sada dolazimo do onoga upornost, strpljenje, vreme, ne smete dići ruke, ne smete sa predati, morate raditi) bili su nagrađeni. Ja sam 1975. godine rekao da je to Romulijana. Trebalo je još devet godina, i 1984. mi smo pronašli natpis koji je na sjajan, najrečitiji način pokazao da je to Romulijana. On je bio netaknut, taj natpis, to puno ime. Sad znamo, to je Felix Romuliana. Potvrdilo se arheološki ono što smo znali samo u izvorima, da je Galerije negde, a nije se tačno preciziralo gde, sagradio Romulijanu. Sad smo znali da je Romulijana Gamzigrad.
I vidite, i te 1984. godine, kad su svi kod nas i u svetu priznali da je to Romulijana, počelo je opet da se okoliše: pa to nije kao Dioklecijanova palata, pa to je ipak nešto drugo, to je ipak neka aglomeracija koju je on tako malo u spomen svoje majke podigao. I tako opet jedna želja da se to minimizuje, da se obezvredi. Jer čudna je naša narav, a čudnovato je da su Srbi u tome prednjačili. To je čudovišna stvar: te naše agresivnosti kada nemamo ništa u ruci, a kada imamo sve u ruci, ta naša sumnja da uopšte u toj zemlji Srbiji ima nešto što valja i što vredi.
I predstojala je sad dalja borba. Jeste Romulijana, ali ajde sad, Dragoslave Srejoviću, pokaži im da tu ima i carski mauzolej i da je to veće i monumentalnije od Dioklecijanove palate. Meni je to bilo jasno od početka. Jer na Gamzigradu su nađene skulpture i mozaici kakvi ni u jednoj carskoj rezidenciji nisu nađeni a kamo li u Dioklecijanovoj palati koja je potpuno pusta u tom smislu u odnosu na Gamzigrad. I onda: natpis je nađen 1984. a 1990. godine mi smo pronašli Galerijevu grobnicu, grob njegove majke Romule, mesto gde su uzdignuti među bogove. I tek sada, za vreme sankcija, znači kad smo se upravo našli najzatvoreniji, najzad je svet doneo u najvećim svetskim časopisima vest da je Gamzigrad jedna raskošna carska palata i ne sa samo carska palata nego jedan veliki memorijalni kompleks koji se zove Felix Romuliana. Trajala je, eto vidite, ta borba od 1975. pa do 1994 – 95. godine. Naravno, govorim o otkrićima, o reagovanju naučne sredine i spoljne sredine i kod nas.
Ali arheolog ima još jednu muku, još jednu nevolju. On, da bi radio, ne može sedeti samo u svojoj sobi i razmišljati. Jer ja sam mogao da se ubijem razmišljajući da je to Romulijana da nisam mogao da pokažem svetu samim dokumentom da je to Romulijana, a da bi došao do tog dokumenta ja sam morao da se izborim za osnovna sredstva za rad. Kako kod nas doći do materijalnih sredstava kad hoćete jednu naučnu teoriju u arheologiji da pokažete. To je beskrajno težak posao, to zahteva gotovo isto toliko energije koliko vam zahteva energije dok vi to naučno savlađujete. Ima srećnih nauka gde vi možete da budete svoj gospodar. Dođete u jednu veliku biblioteku i tu radite, kombinujete. Ali za to su ipak neka sredstva dostupna, ili individualna ili, što se kaže iz sopstvenog džepa, ili bar neka sredstva koja su relativno mala i koja se mogu obezbediti i od strane odgovarajućih institucija odnosno države. Kod arheologije, međutim, stvar stoji drugačije. Vi morate kopati, vi morate paziti na onog ko vas investira, vi ne smete reskirati da ne nađete ništa. A otkud vi znate da li ćete naći ili nećete naći. Znači, imate jednu obavezu da nekog ubedite da vam obezbedi sredstva, a onda, da ne ispadne da ste ga prevarili, da mu pokažete da ste vi za ta sredstva nešto i pronašli. Inače, ne daj Bože da tako ne bude.
Feliks Romulijanu moguće je posetiti u sezoni, odnosno od 01. aprila do 31. oktobra, svakog dana, od ponedeljka do nedelje, od 8 do 20 sati, dok je van sezone, odnosno od 1. novembra do 31. marta, na snazi zimsko radno vreme, kada je ovaj kasnoantički lokalitet moguće posetiti od ponedeljka do petka, od 8 do 16 sati, ali treba imati u vidu da je poslednji ulaz moguć sat vremena pre zatvaranja.
Feliks Romulijana, која predstavlja izuzetno svedočanstvo političke, ideološke i umetničke moći kasnoantičkog Rimskog carstva, neprekidno је kroz vekove menjala svoju ulogu, ali nikada nije izgubila na vrednosti. Jedinstveni mozaici, bogata simbolika i arhitektonska monumentalnost čine je jednim od najznačajnijih spomenika kasne antike u Evropi. Zahvaljujući upornom i posvećenom radu arheologa, posebno akademika Dragoslava Srejovića, razrešene su višedecenijske zablude o karakteru lokaliteta, a Gamzigrad je konačno prepoznat kao Felix Romuliana – carski memorijalni kompleks izuzetne vrednosti. Upis na UNESCO-vu Listu svetske kulturne baštine potvrđuje vrednost ovog kompleksa i nameće trajnu obavezu njegove zaštite, proučavanja i adekvatne prezentacije budućim generacijama.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Nasleđe za budućnost“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.