Jedinstvena muzejska postavka u kući Alekse Ace Stanojevića koji je bio osnivač tadašnje Radikalne stranke i koji je nakon Nikole Pašića preuzeo vođstvo i bio lider najveće partije u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, kao i Zavičajni muzej Knjaževac, koji se nalazi u Karađorđevoj ulici br. 15, u zgradi koja je sagrađena 1906. godine kao dvojna porodična stambena zgrada u vlasništvu porodice Sibinović, nekadašnjih vlasnika rudnika „Dobra sreća“ u Vini, pružaju posetiocima mogućnost da na pravi način sagledaju prošlost i dožive Knjaževac.
Zaljubljenici u istoriju, Knjaževac i istočnu Srbiju uživaće u kući Alekse Ace Stanojevića u Knjaževcu koja je sagrađena po uzoru na italijanske vile u „Gospodskoj ulici“ početkom prošlog veka (1903-1912), a spomenikom kulture proglašena 1983. godine, čiji je prostor iskorišćen kako bi bila napravljena muzejska postavka modernog pristupa urađena po principu otvorenog depoa.
Izloženi predmeti koji su u najvećoj meri poklon, dar ili legat starih knjaževačkih porodica i značajnih Knjaževčana, vraćaju posetioce u prošlost i na neobičan način vode ih kroz kraj XIX i prvu polovinu XX veka.
Sama kuća Ace Stanojevića koja je građena u dve etape kao slobodan objekat sa simetričnom fasadom i atraktivnim ulaznim drvenim tremom, u sklopu dvorišta sa ogradom, po svojim arhitektonsko-likovnim elementima predstavlja specifičan tip građevine – gradsku vilu u Knjaževcu sa početka XX veka.
VREMEPLOV
Aleksa Stanojević Aca (1852-1947) rođen je u Knjaževcu, kao jedno od četvoro dece Lozane i Miloša Stanojevića. Bio je štampar i rentijer. Zbog svojih nesumnjivih političkih i ljudskih sposobnosti, retke istrajnosti i duge političke delatnosti, Aca se ubraja u najveće ličnosti svog doba.
Šezdesetogodišnju političku karijeru započeo je kao poslanik Narodne skupštine 1880. godine. Bio je jedan od osnivača Narodne radikalne stranke 1881. Pored Nikole Pašića, čiji je bio kum, prijatelj i dugogodišnji saradnik, najistaknutija je ličnost ove političke partije. Posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine došlo je do cepanja u vrhovima radikala. Aca Stanojević je pripadao krugu tzv. “pašićevaca”. Posle smrti Nikole Pašića 1926. godine radikali pašićevog krila priznali su Acu Stanojevića za svog novog predsednika Glavnog odbora i vođu Radikalne stranke. Aci je više puta nuđeno ministarsko mesto u Beogradu ali je on stalno odbijao ne želeći da napusti svoj grad i Knjaževčane. Bio je protivnik režima kralja Milana Obrenovića. Optužen za učešće u Timočkoj buni 1883. godine osuđen je na smrt, ali se spasao blagovremenim bekstvom u Bugarsku. Bio je učesnik u Čebinčevoj aferi 1894. godine, predsednik Narodne skupštine u više mandata od 1902. godine, i jedan od članova srpske delegacije uz kralja Petra I Karađorđevića u Ženevi 1903. godine.
Državni udar kralja Aleksandra i šestojanuarski režim monarhodiktature 1929. godine nije podržao. Posle petomajskih skupštinskih izbora 1935. godine i pada Vlade Jevtića, Aca Stanojević je podržao vladu Stojadinović – Korošec – Spaho i inicijativu o spajanju pristalica radikalskog Glavnog odbora sa JMO i SLS u novu političku stranku – Jugoslovensku radikalnu zajednicu (JRZ), kojoj je trebalo da Aca stane na čelo. Međutim, zbog sukoba oko unutrašnje politike i načina obrazovanja JRZ, Stanojević se uskoro razilazi sa Stojadinovićem, napušta sa svojom grupom JRZ i prilazi opozicionim grupama demokrata na čelu sa Ljubom Davidovićem i Seljačkoj demokratskoj koaliciji, sa čijim šefovima 1937. potpisuje sporazum o stvaranju tzv. Bloka narodnog sporazuma, uperenog protiv Vlade Stojadinovića i JRZ. Taj se blok raspao 1939. godine, kada je Vlatko Maček, šef HSS, potpisao sporazum sa ondašnjim predsednikom Vlade Dragišom Cvetkovićem o “rešenju hrvatskog pitanja”.
Na suđenju za Ivanjdanski atentat proglašen je nevinim. Za vreme fašizma i okupacije naše zemlje Aca Stanojević je odbio ponudu okupatora i kvislinga da sa njima sarađuje. Posle oslobođenja 1945, pristupio je sa svojom strankom Narodnom frontu nove Jugoslavije, koju je nesebično podržao. Maršal Tito je 1945. godine primio Stanojevića u Belom dvoru kao istaknutog i nekompromitovanog političara i borca za narodna prava. Aca Stanojvić je umro 1947. godine i sahranjen je u Knjaževcu uz najviše državne počasti.
Arhitektonsko nasleđe, izvorna ambijentalna vrednost kao i istorija kuće Ace Stanojevića, s obzirom na to da je reč o kući značajne istorijske ličnosti, neki su od razloga zbog kojih ulazi u red značajnih spomenika kulturne istorije, tj. predstavlja istorijsku kuću. Branislava Marković (1903-1983.) poklonila je kuću za života muzeju i svome gradu. U cilju očuvanja objekta na postojećoj lokaciji, kao i njegove arhitektonske i ambijentalne vrednosti, ali i njenog adekvatnog prezentovanja, proglašena je spomenikom kulture 1983. godine.
Kada je 11. decembra 1947. godine u 96. godini preminuo Aca Stanojević njegov veliki imetak nasledio je Petar Marković, iz Selačke, kome je čaršija, prema beleženju hroničara, zbog toga beskrajno zavidela. Petrova supruga Branislava Marković (1903 – 1983.) iz Knjaževca darovala je za svoga života kuću Ace Stanojevića svome gradu za muzej.
Ko je Petar Perica Marković?
Petar Perica Marković rođen je 1. avgusta 1914. u Selačkoj, a umro 25. februara 1979. godine u Knjaževcu.
O Petru „Danilovu“, kako su ga još zvali, po ocu, je teško govoriti sažeto. Svi oni koji su ga poznavali smatraju ga za interesantnu i intrigantnu ličnost. Petar vodi poreklo po dedi zvanom Đola Marčunov. Kuća u Selačkoj ne postoji bila je „kod opštinu“. Majka Milunka zvana Dika je rano umrla, tako da se otac Danilo, koji je radio u Zaječaru, ubrzo oženio maćehom Krunom iz Petruše, jer je između ostalog trebalo naporno raditi u kući i na imanju domaćinstava, koje je važilo za jedno od jačih u selu. Perica koji je stasavao u lepog i otresitog mladića, od jutra do večeri je radio sa ocem i maćehom u domaćinstvu, koje je zahtevalo veliki rad i ozbiljnost.
Jednog jutra, u ranu zoru, oko Gospojine, tridesetih godina dvadesetog veka, Perica nalazi maćehu Krunu ubijenu sekirom u svojoj kući, na iznenađenje komšija, koji su čuli njegov plač, zapomaganje i teške kletve upućene nepoznatom ubici. Mrtvu Krunu (sa njenom stokom) familija je odvezla u Petrušu gde je i sahranjena. Posle detaljne pretrage i batinanja osumnjičenih osoba po timočkim selima, policija neopravdano optužuje Pericu da je izvršio svirepo ubistvo maćehe Krune, koju je uvažavao. Perica odlazi na višegodišnju robiju, gde kao maloletan dobija manju kaznu od predviđene. U zatvoru je naučio maserski zanat i važio za vrsnog fizioterapeuta.
Nedugo zatim, oslobađaju ga zatvora kralj Aleksandar i doktor Kosta Todorović, poznati infektolog i akademik, radi čuvanja i negovanja radikalskog prvaka Ace Stanojevića iz Knjaževca.
Dr Kosta se brinuo o stanju zdravlja zatvorenika po zatvorima u Srbiji, pa je tako zapazio mladog i zdravog Pericu i predložio ga Aci, koji ga je uzeo u službu. Od tada za Pericu počinje život kao u bajci, koji nije mogao ni da sanja. Zadobio je neograničeno poverenje imućnog i iskusnog državnika, koje je valjalo zaslužiti. Aca je često govorio svojim prijateljima da mu Perica negovanjem i masiranjem produžava život, čije je telo bilo iznureno po evropskim kazamatima i izgnanstvima.
Kako beleže hroničari, Perica je bio ponosan što čuva Acu (bio je njegov idol). Noseći poverljive depeše od Ace do Dvora, Perica je upoznao mnoge umne ljude Srbije i Evrope naučio mnogo od njih i uvek bi isticao da je sa Timoka. Bio je osoba široke komunikacije. U Beogradu su mu vrata svih institucija od ministarstava, univerziteta, bolnica, bila otvorena, što su njegovi Timočani, sa velikom maštom i bez mere obilato koristili, a on opušteno, sve njihove poslove uspešno završavao. Može se kazati da je bio nešto kao “timočki konzul”.Shvatao je značaj marketinga u politici, po selima, gradovima, u krčmama, kućama, na slavama i svadbama redovno je angažovao Foto „Zvezdu“ Mihajla Krstića iz Knjaževca da ga prati u njegovim aktivnostima i zabeleži njegove stalne kontakte sa narodom. Bio je ležeran, spontan, besprekorno obučen, delio bi široke osmehe, prvi bi plaćao piće drugarima i umeo je da stvori pozitivnu atmosferu u kafani, uvek je nosio: odela, kravatu, sat, tašnu, šešir, prstenje. Pamtio je šta ga je deda savetovao: „Sine u Beograd će sretneš mnogi važni i pametni ljudi, iako si lepo obučen više slušaj nego da pričaš, moraš u život da pronađeš nešto što te drži, sam utri svoju stazu, ako nešto i ne razumiš klimaj s glavu, da ne misle da smo seljaci“.
U Petru Markoviću je predratna kulturna i politička elita Beograda i Srbije prepoznala, osim poverljivog Acinog čoveka, i osobu koja se vremenom izgradila u ravnopravnog sabesednika u političkim pitanjima toga vremena, što govori u prilog mišljenju nekih istoričara da je Perica bio duhovita, emotivna, kompleksna, lucidna i inteligentna ličnost, koja je umela da se ponaša podjednako dobro kako u seoskoj krčmi, tako i u Belom dvoru.
Kažu da je sve ljude po timočkim selima poznavao, njihove familija, očeve, dedove. U mnogim kućama na slavama, svadbama, svinjokoljima bio je rado viđen, uvažavan, poštovan, a on bi kao svetski čovek rado davao savete domaćinu.
Bio je oduševljen višenacionalnom velikom državom, kraljevinom Jugoslavijom i često bi govorio svojim zemljacima pred nadolazeće burne svetske događaje da „rat nije vredan ni jednog života“, i da u svakom Srbinu “leži” jedan mali Jugosloven. U leto 1945. godine maršal Tito, u želji da upozna starog i iskusnog političara Acu Stanojevića, i sebe svetu prikaže kao demokratu, poslao je iz Beograda automobil da doveze Acu i Pericu. Tada je u Belom dvoru došlo do uspešnog sastanka i fotografisanja ispred Dvora, što je „Politika“ i objavila 27. jula 1945. godine, na naslovnoj strani.
Nakon konzervatorsko-restauratorskih radova, koje su izveli Zavod za zaštitu spomenika iz Niša i Zavičajni muzej Knjaževca po projektu arh. Milorada Vujinovića, koji su trajali od 1987. do 1988. godine, objekat je otvoren za posetioce kao Muzej grada ili Gradska kuća.
Prilikom organizovanja Narodne radikalne stranke i širenja polja njenog političkog uticaja, Nikola Pašić zahteva od Ace Stanojevića:
„Ti gledaj da budeš tamo izabrat. Ja znam da ima dosta ljudi, koji su dostojni da budu predstavnici Knjaževca, ali u svoj prilici mi trebamo ljude, prvo dostojne, a drugo da znadu da doskoče svakoj podvali i da budu obavestioci ostalih prostijih poslanika, koji sa sela dolaze. Neka stari ljudi budu u svoj prilici popustivi i neka se dogovore i tebe pošalju u Skupštinu“.
Pogodnost da se radi o kulturno istorijskom spomeniku s kraja XIX i početka XX veka iskorišećena je da se prikažu i dočaraju ambijent i vreme u kojem je živeo Aca Stanojević ali i rekonstruiše enterijer gradske kuće tog vremena.
Salonska garnitura, sofa, zidna ogledala, gusana peć, komode, umetničke slike, tepisi, predmeti od porcelana, samo su neki od eksponata u Kući Ace Stanojevića.
Zgrada Zavičajnog muzeja Knjaževac, koja je sagrađena 1906. godine kao dvojna porodična stambena zgrada u vlasništvu porodice Sibinović, nekadašnjih vlasnika rudnika „Dobra sreća“ u Vini, u Karađorđevoj ulici br. 15, danas predstavlja spomenik kulture. Pripada vrsti kulturnih dobara građanske arhitekture sa stilskim karakteristikama značajnim za period sa početka 20. veka.
Pri samoj revitalizaciji ovog objekta, pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu, obzirom na njegov značaj i funkciju, vodilo se računa o očuvanju bitnih istorijskih karakteristika, autentičnom izgledu spoljašnjeg dela zgrade, njenoj lokacijskoj dispoziciji i simetričnosti objekta, dok su se bitne promene odnosile na unutrašnji prostor i to uglavnom u smislu stvaranja jednog jedinstvenog prostora u odnosu na prethodne intimne odeljke stambene kuće. Ovim se izbeglo izdvojeno izlaganje muzejskog materijala, u vidu zbirki, tako da se sada u objedinjenom muzejskom prostoru izlaže nedeljiv program sa istaknutim pojedinim podcelinama ili detaljima.
Zavičajni muzej Knjaževac sa svim svojim depandansima, sa Muzejom grada i sa Arheo-etno parkom u Ravni, ima niz tematskih večeri u letnjim mesecima u dvorištu muzeja, dok se tokom hladnih dana program samo premešta u zatvoren galerijski prostor.
Poslednji ovog leta, priređen u dvorištu Zavičajnog muzeja, bio je nesvakidašnji događaj – veče posvećeno knjaževačkim pećinama pod nazivom „U carstvu tame i tišine“, u kome su uživali kako stariji, tako i mlađi Knjaževčani.
Kustos i istoričar umetnosti Milica Mihajlović, v.d. direktorka Zavičajnog muzeja Knjaževac, ističe da pećine i jame knjaževackog kraja čuvaju posebno nasleđe, koje nije dovoljno istraženo, a ovim tematskim prikazom, samom prezentacijom i postavkom, težilo se da se prisutnima približi i sam arheološki materijal iz tih pećina, ali i ono što se dešava na terenu.
„Bili smo u prilici da tokom naših terenskih istraživanja dođemo u susret sa puno pećina i jama knjaževackog kraja. Naši arheolozi koji su na terenu imaju jako lepu saradnju sa našim speleološkim društvom iz Knjaževca, i prosto se javila ideja da se na ovaj način prikaže sve to knjaževačkoj publici“, navodi Milica Mihajlović.
U galerijskom prostoru Zavičajnog muzeja, krucijalna za ovu godinu je izložba koja obuhvata 50 godina sistematskih arheoloških istraživanja na lokalitetu Timaku minus, rimskog utvrđenja iz prvog veka, nadomak Knjaževca.
„Tom izložbom smo obeležili jubilej i sama izložba je bila jako medijski propraćena i uopšte veliki broj posetilaca je imao prilike da vidi neke novije predmete koji su pronađeni na samom lokalitetu“, ističe Mihajlović.
Nakon ove izložbe, za kraj oktobra, kako otkriva naša sagovornica, predviđeno je otvaranje izložbe kopija fresaka čuvenog kopiste Časlava Colića.
Svakako, Zavičajni muzej u Knjaževcu veliku pažnju posvćuje zavičajnoj istoriji i uopšte ličnostima koje su proslavile Knjaževac i knjaževacki kraj. Nedavno je priređeno i veče posvećeno porodici Sibinović.
„Bilo je to jedno predivno veče u Zavičajnom muzeju, i veoma emotivna priča o porodici u čijoj se kući zapravo nalazi muzej. Sibinovići, koji su bili vlasnici rudnika Dobra sreća u selu Vina pored Knjaževca, bili su pravi vizionari. Građanska porodica koja je imala prvi automobil u Knjaževcu, nadaleko čuvena, i zaista smo bili dirnuti što je sa nama bila i sama Vesna Sibinović, jedini naslednik porodice Sibinović“, navodi direktorka i dodaje:
„Unuk njihovog vozača bio je takođe sa nama tako da je veče zaista bilo emotivno i svi smo bili zajedno aktivni u oživljavanju tog vremena i slika vezanih za ovu porodicu“.
U narednom periodu, kaže direktorka, najavljujući nove programe, pažnja će u galerijskom prostoru biti posvećena i Đoki Cvetkoviću, koji je podigao vilu Džervin, nekadašnju Cvetković, koja je sada u procesu rekonstrukcije i koja poprima novi sjaj.
Svakako, izložbe i aktivnosti Zavičajnog muzeja Knjaževac i Kuća Ace Stanojevića predstavljaju vitalni most između prošlosti i sadašnjosti knjaževačkog kraja. One čuvaju ne samo fizičke predmete — arhitekturu, pokućstvo, umetničke i etnološke zbirke — već i duh, život, borbu i kulturu jedne zajednice. Prezentovanjem ovih nasleđenih vrednosti, muzejski radnici rade i na osnaživanju identiteta lokalne zajednice i omogućavaju da buduće generacije steknu svest o svojim korenima, njihovoj važnosti i značaju očuvanja. U vremenu kada globalizacija i brze promene često potiskuju lokalnu memoriju, ova institucija postaje stožer u utvrđivanju kulturne samosvesti i u oživljavanju osećaja pripadnosti.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta Knjaževac – Otkrijte skriveno blago. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Knjaževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine Knjaževac.