U svetu muzike, ime, po kojem se Srbija identifikuje kao zemlja koja ima svoje korene i svoje velikane, jeste ime Stevana Stojanovića Mokranjca, najvećeg srpskog kompozitora, koji je rođen u Negotinu i kome Negotin već 59 godina u čast organizuje festival “Mokranjčevi dani“.
Mokranjac ne pripada samo Negotinu, nego i vaskolikom srpskom narodu i celom svetu. Ipak, Negotin ima tu privilegiju i obavezu da svake jeseni podseća, Srbiju i svet, na muzičku zaostavštinu velikog kompozitora.
Mokranjac je još za života pripadao svetu. Sa Prvim beogradskim pevačkim društvom nastupao je po celoj Evropi, a petnaest Mokranjčevih Rukoveti, Liturgija, Opelo…, dela su kojima se i danas dive prestižne svetske muzičke dvorane.
Skoro da nema srpskog kompozitora čije delo, za prethodnih 58 godina, nije izvedeno na „Mokranjčevim danima“, kao ni hora koji, bar jednom, nije u septembru nastupao u Negotinu na Festivalu.
Stotine ljudi iz zemlje i inostranstva, iz Austrije, Norveške, Slovenije, Mađarske, Italije, Bugarske, doći će i ove godine u Negotin, u kojem se Mokranjac napajao horskom muzikom pojući u malom negotinskom crkvenom horu, odakle je otišao u svet, da tamo bude priznat za muzičkog velikana.
Stigavši u Beograd 1873, Mokranjac je bio vrlo uporan, a na kraju očigledno i uspešan, u pronalaženju sponzora, tako da 1879. bez okapanja pred nekom ambasadom u redu za vize odlazi u Evropu. U Minhenu, Rimu i Lajpcigu, učeći se kompozitorskom umeću, ima i tu privilegiju da prisustvuje nekim od prvih izvođenja operske i simfonijske muzike Vagnera, Verdija, Lista, Madera, impresionista, Čajkovskog i ruske Petorke. Krajnje pragmatičan, znajući situaciju u Srbiji i procenjujući mogućnosti da ikada čuje svoju muziku u živom izvođenju ili pak, zbog svojih prvih sećanja na muziku koju je slušao u negotinskoj crkvi ili na vašarima, Mokranjac se ipak opredeljuje za komponovanje horske muzike.
Postavši dirigent Beogradskog pevačkog društva, uspeva da ugovori i realizuje turneje po Austro–Ugarskoj, Turskoj, Bugarskoj, Rusiji, Nemačkoj, Srbiji i Crnoj Gori. Svirajući violinu i osnivanjem Prvog srpskog gudačkog kvarteta i prve Srpske muzičke škole 1899, može se smatrati rodonačelnikom kamernog muziciranja, začetnikom ideje stvaranja školovanih muzičara, a samim tim i srpskog orkestarskog sviranja. Čini me ponosnim da Beogradska filharmonija, barem na taj način, stoji na Mokranjčevom putu.
Akademik Ivan Tasovac, na otvaranju 43. Mokranjčevih dana, 2004.
Stevan Stojanović Mokranjac, srpski kompozitor, muzikolog i dirigent, direktor i profesor Srpske muzičke škole u Beogradu, rođen je u Negotinu 28. decembra 1855/9. januara 1856. godine od majke Marije (Milanove iz Sikola) i oca Stefana, mehandžije koji je umro samo dva dana po njegovom rođenju. Još od ranog detinjstva je umeo lepo da peva narodne pesme, koje je naučio u krugu porodice, a crkveno pojanje iz Presvete Bogorodice negotinske i kasnije u školi. Osnovnu školu je započeo u Negotinu, a drugi razred je završio u Beogradu, gde su već studirala njegova dva starija brata. Sa bratom Lazom je odlazio u pozorište i naučio je da sekundira svaku pesmu.
Godine 1864. vratio se u Negotin, gde je i završio osnovnu školu. Posle toga se upisao u gimnaziju u Zaječaru, ali je gimnazija 1867. premeštena u Negotin, pa je tamo završio četiri razreda gimnazije. Na raspustu, između II i III razreda dobio je violinu i naučili su ga kako da proizvodi tonove na violini, a on je zatim samouko naučio da svira po sluhu.
V razred gimnazije upisao je u Beogradu 1870. godine. U gimnaziji je pohađao manje od mesec dana, violinu kod profesora Karla Reša, koji mu je rekao da svira isuviše „ciganski” i poslao ga da uči pevanje kod učitelja Antonija Cimbrića. Brzo je naučio note i od jednog i od drugog učitelja, vežbajući da svira bez njih, počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove. Prepisivao je i proučavao partiture horova, tako da je u VI razredu počeo da piše sopstvene melodije. Harmonizovao je pesmu za muški hor Lulo moja, srebrom okovana, autora Nikanora Grujića, sa kojom je učitelj pevanja bio zadovoljan i izradio je pesmu Večernja zvona za solo pevanje uz pratnju klavira, koja je objavljena u „Bosanskoj vili” (1868), ali se ona učitelju nije dopala. Njegovo interesovanje za pisanje melodija u toku 1872. bilo je toliko veliko, da je često zaboravljao i da ode u školu, zbog čega je u VI razredu, na kraju školske godine, morao da napusti školu i pored toga što je bio dobar đak. Vratio se u Negotin i postao horovođa u ovdašnjem pevačkom društvu.
Na jesen 1873. došao je ponovo u Beograd, da nastavi gimnaziju. Istovremeno je postao član Prvog beogradskog pevačkog društva, čiji je predsednik u to vreme bio Stevan Todorović. Naredne, 1874. završio je gimnaziju i upisao se na Filozofski fakultet Prirodno-matematičkog odseka, i pored toga što mu je ponuđeno da uči za stručnog muzičara, pod uticajem koji je tada zahvatio omladinu, odbacio je mogućnost da se bavi umetnošću i posvetio se nauci. Međutim, studirao je samo dve godine, jer nije bio zainteresovan za studije. Na prvoj godini je položio samo zoologiju kod Josifa Pančića. Položio je i francuski jezik, a na ostale ispite nije ni izlazio, kada je odlučio da zauvek napusti Filozofski fakultet.
Još dok je bio redovan student, uporedo se bavio i muzikom. U Beogradskom pevačkom društvu izabran je za člana uprave i često je odmenjivao horovođu, Jenka Dvoranina, nastavljajući pravac u komponovanju koji je započeo Kornelije Stanković, proširijući nacionalnu orijentaciju hora. Kada je dve godine kasnije 1876. već bio odlučan da se ipak posveti muzici, Srpsko-turski rat ga je sprečio da ode na konzervatorijum. Godine 1877. vratio se u Negotin, gde je bio horovođa. Tada je napisao Sanjarije na srpske narodne pesme i Na kosidbi, od Milorada Šapčanina.
U želji da nastavi sa svojim muzičkim obrazovanjem i u nedostatku sredstava, februara 1877, obratio se odboru Prvog Beogradskog društva:
„Siromah sam, zarade nikakve nemam. I starao sam se i zauzimao, ne bih li kakvu god zaradu našao; no svo staranje i zauzimanje osta bezuspešno. Moje bedno i jadno stanje nagoni me, te se obraćam Odboru Beogradskog pevačkog društva, da me, kao svog člana, pomogne, dok se u meni i poslednja iskra ne ugasi za svaki dalji mogući rad za se i za opštnost. Ja držim da svakom moralnom društvu valja, a i mora ležati na srcu opstanak pojedinih članova svojih, a naročito onih u kojih se vidi, ako ne silna darovitost, ono bar volja za rad. Nadam se da i Odbor Pevačkog društva neće smetnut’ s uma to staro, ali važno pravilo.”
Na jesen 1878. ponovo je došao u Beograd, a po završetku ratova 1879. o trošku Srpskog pevačkog društva, otputovao je za Minhen na studije. Tamo je prve godine učio nauku o harmoniji kod profesora Saksa, a druge godine je dobio državnu stipendiju i studirao kod Jovana Rajnbergera. Međutim, aprila 1883. zbog izvesnih neslaganja sa direktorom konzervatorijuma i baronom Parfalo, prekinuo je školovanje u Minhenu, pošto je po izveštaju istog, njegovo ponašanje okarakterisano kao besprimerno i zbog toga je izgubio državnu stipendiju.
U Beograd se vratio 1883. i postao horovođa Pevačkog društva „Kornelije”. Tada je komponovao Opelo, a 1883—1884. komponovao je Prvu rukovet Iz moje domovine, koju je društvo prvi put pevalo na dobrotvornom koncertu u Narodnom pozorištu, na proleće 1884. U njoj se nalaze dve pesme srpskih pesnika: Jarko sunce odskočilo, Đorđa Maletića i Protužila Pembe Ajša, Jovana Ilića. Međutim, nije koristio samo afirmisane pesnike, već i pesnike iz naroda, seljake koji su znali stare pesme iz svojih sredina.
Avgusta 1884. postao je učitelj pevanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Na jesen iste godine je Pevačko društvo „Kornelije Stanković” osnovalo crkveni mešoviti hor, sa prvim nastupom u Sabornoj crkvi. Posle toga je dobio ponudu Milana Kujundžića, poslanika u Rimu, da tamo produži studije, a ministar prosvete Stevan D. Popović mu je odobrio stipendiju. U Rimu je studirao sedam meseci, kod Alesandra Parizotija, pa je 1885. prešao u Lajpcig na konzervatorijum, gde je do 1887. studirao kompoziciju, usavršio teorijske predmete i dirigovanje.
Po povratku u Beograd, ponovo je radio kao profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1887—1901. U oktobru 1887. postao je horovođa Beogradskog pevačkog društva i na toj funkciji je ostao sve do smrti, mada je od 1912. zbog bolesti bio neaktivan. Na svim izvođenjima hora, u zemlji i inostranstvu, pevale su se Mokranjčeve kompozicije. Društvo je zahvaljujući njegovoj organizatorskoj i pedagoškoj delatnosti, dostiglo visok umetnički nivo i za to dobilo priznanja. Gostovanja u inostranstvu su pratili srpski ambasadori i predstavnici zemalja u kojima su održavani koncerti, čime se ukazala prilika da se publika upozna sa rezultatima srpskog muzičkog stvaralaštva.
Sa društvom je putovao u razne krajeve, gostovali su preko Save u Sremskoj Mitrovici (1891), u Negotinu su proslavili jubilej Hajduk Veljka (1892), za koju je pripremio VI rukovet. Gostovali su na proslavi Ivana Gundulića u Dubrovniku (1893),37) kada se zbližio se mladom horistkinjom Marijom (Micom) Predić (1876—1949), bratanicom Uroša Predića, sa kojom se kasnije oženio i dobio sina Momčila (1889—1867), koji je postao doktor hemije, stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu.
Društvo je gostovalo i u drugim mestima, na Cetinju (1893), Skoplju, Solunu i Budimpešti, gde su pevali i mađarske pesme (1894), Sofiji, Carigradu, na sultanovom dvoru, gde su pevali i srpske i turske pesme (1895), Petrovgradu, Nižnjem Novogorodu, Moskvi i Kijevu u Rusiji (1896), Bečkereku i Vršcu (1897), Požarevcu i Gradištu (1898), Berlinu, Drezdenu, Lajpcigu, Velikoj Kikindi i Subotici 1899.
Sa svojim prijateljima Stevom Šramom, Ferdinandom Melherom i Jovanom Svobodom je 1889. osnovao gudački kvartet, koji je delovao sve do 1893. sa šest koncerata po sezoni. Reči za himnu Društva napisao je pesnik Aleksa Šantić, a Mokranjac melodiju.
Dok je radio u Prvoj beogradskoj gimnaziji takođe je organizovano po više koncerata godišnje. Od 1901. bio je viši učitelj na Bogosloviji, gde je uveo crkveno pojanje uz upotrebu nota.
Bio je i dirigent u Topografskom pevačkom društvu „Jakšić”, Jevrejskom pevačkom društvu i Srpskom pevačkom društvu iz Subotice. Zahvaljujući njemu, u Srbiji je 1903. godine bilo 37 horova.
U dogovoru sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i pomoću Beogradskog pevačkog društva, 1889. osnovao je Srpsku muzičku školu (danas Srednja muzička škola „Mokranjac” u Beogradu), najstariju srpsku muzičko-pedagošku ustanovu. Bio je jedan od njenih prvih profesora (teorija muzike) uz Stanislava Biničkog (solo pevanje), Cvetka Manojlovića (klavir) i Jovana Ružičkog (violina), i njen prvi direktor do 1911/12.
Krajem 1899. teže se razboleo, pa je na operaciju bubrega išao u Beč. Pošto nije imao novac, od kralja Milana Obrenovića je dobio 200 dukata pomoći i ličnu preporuku za doktora G. Bauera. U Beč je putovao sa apotekarom Đokom Dimitrijevićem, koji je ostao uz njega do kraja i o svemu obaveštavao Beogradsko pevačko društvo.
MOKRANJAC – PREPISKA
Stevan Stojanović Mokranjac je čovek široke komunikacije i dobrih odnosa sa svojim saradnicima. To je činjenica koja umnogome proizilazi iz prirode same muzičke profesije. Održava dobre odnose sa članovima familije Predić, kao i sa mnogim muzičarima i istaknutim ličnostima iz javnog i kulturnog života. Svojim prijateljima Mokranjac sa svojih putovanja piše, i oni su njemu uzvraćali. Zato je ostala bogata korespondencija, koja se uglavnom čuva u: Arhivu SANU, Arhivu Srbije i Muzeju krajine u Negotinu.
Mokranjac sa svoje najuspešnije koncertne turneje u Nemačkoj (Berlin, Drezden, Lajpcig), u zimu 1899, svojoj dragoj Miciki donosi veliki foto–album sa posvetom: „Mici uspomena na put u Nemačku, Stipan, 24. 2. 1899, Lajpcig.“
Mica Mokranjac kasnije u taj album stavlja preko 350 porodičnih razglednica koje su dobili od svojih rođaka i svojih prijatelja. Najvažnije mesto u albumu dobile su Mokranjčeve razglednice sa mnogih putovanja.
Intimna korespondencija Mokranjca sa suprugom Micom značajan je istorijski izvor za proučavanje Mokranjčeve ličnosti i njegovog dela.
Nemačke razglednice krajem 19. veka štampane su tako da je na aversu uvek neki likovni motiv sa vrlo malo prostora za tekst poruke, dok je revers uvek služio samo za adresu primaoca. Zato je Mokranjac bio prinuđen da neku svoju poruku Mici napiše na 23 razglednice. Tako supruzi Mici piše 21. 2. 1899. iz Berlina o uspelom koncertu pred nemačkim carem i caricom.
Na prvoj razglednici napisao je: „21. 2. 1899. u 5 časova popodne (Berlin) Draga moja, sada baš dođoh sa koncerta koji smo pevali (hor Beogradsko pevačko društvo), pred carem i caricom, koncert je
Nastavak na drugoj razglednici:
„Slavno ispao. Bilo je puno velike gospoštine. Među ostalima bio je ministar predsednik Knez Hohenloe. Aplaudiranja…“
Nastavak na trećoj razglednici: „je bilo vrlo velikog. Pa i car i carica živo su pljeskali i odobravali. Kao što vidiš, mi idemo kreščendo, sve bolje i bolje. Da si mi zdravo, tvoj Stipan“.
Mokranjac slično piše na tri razglednice o svom uzbuđenju posle održanog koncerta u Lajpcigu 24. 2. 1899.
„Draga moja Mico, mada mi je vreme u Lajpcigu sasvim zauzeto, opet hitam da te u svemu izvestim, bar ukratko. Sad se baš svršio koncert, ja sam se već presvukao i spakovao. Dame još nisu gotove.“ Na drugoj razglednici napisao je samo 6 reči: „Koncert je ispao sjajno. Oduševljenje bilo …“
Na trećoj razglednici: „je veliko. Ja sam se toliko klanjao, da su me leđa zabolela. Kada smo zapevali Wacht am Rhein, osuo se buran pljesak i usklici «Noch». Između prvog i drugog dela (koncerta) dolazili su da mi čestitaju uspeh„.
Kao što se može primetiti, Mokranjac razglednice koristi da bi u nekoj pauzi ili tek održanom koncertu brzo poslao najkraću poruku svojoj dragoj Mici. O tim događajima Moranjac piše u pismima detaljnije i opširnije.
Pored uspeha na koncertnim turnejama, Mokranjac redovno piše i o drugim događajima koji su bili manje veseli. To se pre svega odnosi na njegovu bolest, lečenje i operaciju u Beču 1900…
…Stalne horske probe i česta koncertna gostovanja u drugim gradovima verovatno su presudno uticali na Mokranjca da ostane momak sve do svoje 42. godine. Važio je za smirenog, uzdržljivog i umerenog čoveka, tolerantnog u komunikaciji. Imao je šarma i smisao za druženje. U mlađim godinama uključivao se u boemski život beogradskih književnika i umetnika. Bio je gurman koji voli mnoge kafanske specijalitete. Dugotrajna neuredna i škodljiva kafanska ishrana ostavila je posledice na rad žuči i bubrega. Sve veće stomačne tegobe Mokranjac oseća u 1897. kada prvi put odlazi u poznatu banju u Karlovim Varima…
Mokranjac – Prepiska, za Razvitak XLVIII, broj 231-232, 2008. priredio Nikola Plavšić
1903. godine uspeo je da formira Savez srpskih pevačkih društava, a 1907. osnovao je Udruženje srpskih muzičara.
Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (Akademije umetnosti) od 3/16. februara 1906, a 1911. izabran je za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti.
Dvadesetpetogodišnjicu umetničkog rada je proslavio 1909. godine u krugu prijatelja i poštovaoca. Od mnogobrojnih predmeta koje je dobio tom prilikom na poklon, većina je uništena u Prvom svetskom ratu.
U svojem kasnijem radu posvetio se gotovo isključivo obradi narodne, svetovne i crkvene muzike. Smatra se predstavnikom romantičara, utemeljivača nacionalne tradicije.
Pokazivao je široko interesovanje za folklor. Februara 1896. zabeležio je oko 150 narodnih melodija na Kosovu, takođe je zabeležio više od 300 narodnih melodija iz raznih srpskih krajeva, pesme koje je sam znao ili po pevanju raznih pevača. Napisao je petnaest rukoveti, spletova narodnih pesama iz Srbije, Crne Gore, Bosne, Makedonije, od kojih najveću muzičku vrednost ima X rukovet, Pesme iz Ohrida.
Pesmama sa Kosova je posvetio VIII i XII Rukovet. Njegov prijatelj Branislav Nušić i domaćin, dok je radio kao konzul u Prištini, opisao je način na koji je Mokranjac tamo pribavljao narodne pesme:
„Organizovali smo tada zajednički rad, svakodnevno probirali sa pazara seljake i seljanke, dobavljeni iz raznih krajeva Kosova poznatiji pevači, te je Steva probavljao sa njima od jutra do mraka, beležeći svaki ton, svaku varijaciju.”
Mokranjac je tada prvi put imao prilike da se potpuno udubi u istraživački rad i samo njemu posveti, ali je vreme bilo kratko, oko desetak dana.62) Prema njegovim rečima, upravo od kosovskih pevača je uspeo da nauči „narodnu muzičku sintaksu i gramatiku”.
Mada je u Beograd došao sa punim koferom materijala, sa Kosova je otišao tužan, smatrajući je da nije prikupio dovoljno, i nadajući se da će imati prilike da dođe ponovo.
Zapisujući narodne melodije, od kojih bi mnoge ostale zaboravljene da ih on nije zapisao, pravio je i folklornu studiju o njima, zbog čega se smatra i začetnikom muzičke nauke kod nas.
Po Rukovetima (1883—1909) je ostao poznatiji, nego po svojim originalnim kompozicijama. Rukovet je narodni naziv za ono što se pri žetvi može obuhvatiti jednom rukom. U muzičkom smislu, on je inicijator i tvorac novog oblika kompozicije nastale povezivanjem nekoliko melodija u zaokružene celine i pisane u obliku horske rapsodije, u kojoj se tekst i muzika duboko prožimaju. One su zapravo njegovo doživljavanje autentične muzičke snage i lepote izvorne narodne pesme, čiju je akustičku i semantičku suštinu zadržao, a pesme pokušao da dovede do savršenijeg muzičkog izraza, kultivišući na taj način muzički ukus kod Srba.
Zajedno sa ženom i sinom, u teškim uslovima, kao i mnoge druge beogradske porodice, da bi izbegli bombardovanje Beograda, otišli su u Skoplje. Skoplje je tada bilo prepuno izbeglica, pa su jedva uspeli da pronađu slobodnu sobu, u koju se smestila cela porodica. Tamo je nabavio notnu hartiju, po ceo dan pisao, čitao vesti i šetao se obalom Vardara, kroz grad i okolinu. Tamo se ponovo sreo sa Branislavom Nušićem, kome se poverio da piše XVI rukovet, sa pesmama iz Vojvodine. Njegova poslednja nedovršena kompozicija bila je Zimnji dani, na stihove Jovana Jovanovića Zmaja i na njoj je radio tri dana pred smrt. U trenutku kada je srpska vojska prešla u Zemun, hteo je da se vrati, ali mu je onda pozlilo, tako da nije mogao da govori, nije bio siguran na nogama, niti je vladao rukama.
Preminuo je 16/28. septembra 1914. godine u Skoplju. Veče pred smrt oprostio se poslednji put sa ondašnjim prijateljima. Izdahnuo je u snu, dok su pored njega bdele Mica, njegova žena i Darinka, žena Branislava Nušića. Sutradan je svečano sahranjen u Skoplju, a sprovod je prošao prvo levom, pa desnom obalom Vardara.
Prvo beogradsko pevačko društvo je 29. septembra 1923. prenelo njegove posmrtne ostatke iz Skoplja u Beograd. Njegov kovčeg je bio izložen tog dana celo pre podne, u Sabornoj crkvi, kako bi mu mnogi građani i predstavnici raznih institucija širom tadašnje zemlje odali poslednju poštu, pre nego što je sahranjen na Novom groblju.
MOKRANJČEVA RODNA KUĆA
Početkom proleća 1934. istaknuti Negotinci – prosvetni, kulturni i politički radnici, počeli su da planiraju obeležavanje dvadesetogodišnjice Mokranjčeve smrti. O tim planovima objavljuju se članci u negotinskoj štampi. Tom prilikom Negotinci su se suočili sa neprijatnom činjenicom da Mokranjac kao priznata veličina nacionalne kulture, u Negotinu (1934) još uvek nema ni jedan beleg. Zato se planovi za obeležavanje dvadesetogodišnjice Mokranjčeve smrti Odnose pre svega na trajne spomeničke sadržaje a ne progodne i manifestacione. Negotinci su planirali izradu Mokranjčeve biste i izgradnju Mokranjčevog doma. Neobično je da se razmišljalo o izgradnji Mokranjčevog doma a da se uopšte ne spominje njegova rodna kuća kao potencijalni spomenik nacionalnog značaja.
Prvi sastanak grupe istaknutih Negotinaca bio je krajem marta ili u prvim danima aprila 1934. Sastanak se održao u kancelariji predsednika negotinske opštine Ml. Maksimovića. Tom prilikom je odlučeno da se predstavnici iz Negotina i sela Mokranja sastanu na treći dan Uskrsa i osnuju planirani Odbor za podizanje spomenika i Mokranjčevog doma. Na tom prvom sastanku samo je spomenuto neobično pismo Državne ženske gimnazije iz Skoplja u kome se od opštinskih vlasti traže podaci o Mokranjčevoj rodnoj kući i verovatno fotografije, radi obeležavanja dvadesetogodišnjice kompozitorove smrti. Verovatno niko od učesnika sastanka, na čelu sa predsednikom opštine, nije mogao sa sigurnošću da tvrdi gde se nalazi Mokranjčeva kuća. Dvadesetak dana kasnije 22. 4. 1934. isti Krajinski glasnik objavljuje kratku vest: „U Negotinu je pronađena kuća u kojoj se rodio pokojni St. Mokranjac, kompozitor. Ona se nalazi u dvorištu Grand hotela“. Bila je to netačna vest, jer se pretpostavka odnosila na pogrešnu kuću.
Kao što je bilo planirano na prvom sastanku grupe istaknutih Negotinaca, njihov drugi sastanak kao inicijativne grupe održao se na treći dan Uskrsa 1934. Skupje održan u sali negotinske opštine uz veliki broj prisutnih iz Negotina i Mokranja. Sastanak je otvorio, dužim govorom, predsednik opštine Mladen Maksimović. O Stevanu Mokranjcu i njegovom delu govorili su još Pera Todorović, direktor Učiteljske škole, Drag. Maslovarić, pretsednik okružnog suda, Vojin Mašić Vel. Župan u penziji potpredsednik Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu. Zatim je govorio gospodin Cvetković, direktor negotinske gimnazije i na kraju „Đorđe K. Antić kandidat prava, budući advokat. Svi govornici su naglasili da je Mokranjac veličinom svoga dela zaslužio da mu se u gradu podigne spomenik i da se izgradi poseban dom njemu posvećen. Na sastanku je odlučeno da se formira Odbor za podizanje da pouzdano utvrde gde se nalazi Mokranjčeva kuća. Uz pomoć najstarijih Negotinaca, ne– potpisni novinar Krajinskog glasnika br.16, od 3.5. 1934, ycneo je da dođe do prave adrese i sazna gde se još uvek nalazi Mokranjčeva kuća. Kao štoje rečeno, kuća nije bila u dvorištu G rand hotela već u susednom dvorištu kuće ča– sovničara Milana Cajića. Posle razgovora sa njim, više nije bilo nedoumice o Mokranjčevoj rodnoj kući. Svoju tvrdnju da se Mokranjčeva kuća nalazi u njegovom dvoriš– tu potvrdio je dokumentom, tj. tapijom o kući, dvorišnim zgradama i placu. Ovu vest spomenuti Krajinski glasnikje objavio na celoj 1. strani sa naslovom: „Utvrđeno je u kojoj se kući rodio srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac“. Ako se tekst čita iz blago ironičnog ugla našeg hroničnog zaborava, onda naslov i tekst pomalo podsećaju na saopštenje arheologa koji su posle dugo godina traganja uspeli da pronađu skriveni antički lokalitet. Velika je sreća što je kuća pronađena, što nije srušena, a mogla je biti, jer se nalazila u stanju raspadanja kako to dugovečne neodržavane bondručare obično bivaju.
Otkrivanje Mokranjčeve rodne kuće moglo je da dovede u dilemu već formirani Odbor za podizanje doma Stevanu Mokranjcu. Svakako da se nametalo pitanje ili obnoviti rodnu kuću ili graditi nekakvu novu koja bi bila posvećena Mokranjčevom delu. Iz postojeće oskudne građe to ne može da se utvrdi, kao ni to koliko dugo je delovao Odbor za podizanje doma Stevanu Mokranjcu. U lokalnoj štampi posle 1934. o njegovom delovanju nema novinskih tekstova, a ne spominje se ni u literaturi ni u periodici. Verovatno se radi o raspuštanju Odbora i odustajanju od ideje o gradnji Mokranjčevog doma. Mokranjčeva kuća nije dugo ostala u porodičnom vlasništvu. Mokranjčeva mati Marija prodala je kuću 1867. Stojanu Petroviću bivšem trgovcu iz Negotina. Kasnije 1889, Mokranjčevu kuću i plac kupuje časovničar Dušan Cajić, a nasleđuje sin Milan Cajić, takođe časovničar. Milana nasleđuje sin Mihailo-Mika Cajić, profesor, od koga će posle rata (1964) Opština da otkupi kuću.
Sudbina Mokranjčeve kuće polovinom 20. veka
Polovinom XX veka Mokranjčeva kuća je bila u istom ruiniranom stanju kao i pre rata. Između dva svetska rata kuća je sve manje korišćena za stanovanje a sve više kao ostava, posle 1945. nije mogla da se koristi ni za nemenu, osuđena na raspadanje i samourušavanje. Kako je kuća izgledala polovinom 20. veka, opisano je u jednom novinskom tekstu.
„Uzbuđen sa nekom svetom opreznošću hodam kroz sobe sa niskim dovratnicima i svodovima. Pod nogama škripa istrulelog poda. Sa zidova gleda memla vremena a prozora odavno nema. Mala jednospratna kuća turskog stila sa doksatom na koji se dolazi stepeništem kome nedostaje svaki drugi basamak sa krovom nadnešenim nad divljinu bašte koja ju je obujmila sa svih strana. Stevan Mokranjac, koliko je uspomena vezano za to ime! Koliko je divnih raspoloženja izazvano melodijama njegove muzike!
Kuća je sada prazna, trošna, napuštena. Od prošlosti ostala je samo drevna ohaklija i neki čudan dah nečega davnog što se samo naslućuje. U ušima kao da bruje poslednji akordi „Kozara“, malog remek–dela, kao da još zvone melodije rukoveti, pune radosti, bola i čežnji jednog malog naroda…“
Arhitekta Ivan Zdravković iz Beograda dolazi u Negotin 6. i 7. 3.1950. sa zadatkom da vidi dve stare kuće predložene za restauraciju i konzervaciju. Prvo je 6. marta posetio zgradu Todorčetovog konaka, a sledećeg dana rodnu kuću Stevana St. Mokranjca. U zgradi Todorčetovog konaka planiran je Etnografski muzej Krajine, dok je rodna kuća Stevana St. Mokranjca planirana za Memorijalni muzej. Mokranjčeva kuća je u teškom ruiniranom stanju, koju treba, do konačne odluke o njenoj sudbini, zaštititi od daljeg propadanja, smatra ahr. Zdravković. O Todorčetovom konaku je izneo mišljenje da je to zgrada sa stanovišta tradicionalnog graditeljstva značajnija i da je treba obavezno restaurirati i konzervirati. Iz istih spomenutih razloga arhitekta Zdravković ponovo dolazi u Negotin 6 meseci kasnije, tj. 13. septembra 1950. sa istim zadatkom.
Do jula 1951. „uređena je kuća Stevana St. Mokranjca i spremna je za snimanje filma „Stevan Mokranjac“, koji treba da snimi filmsko preduzeće „Avala“.
Posle višegodišnjih preporuka pojedinaca i ustanova u kulturi da se redna kuća Stevana St. Mokranjca stavi pod zaštitu države, Savet za prosvetu i kulturu NOO Negotin usvojio je marta 1962. godine takvu odluku i uputio je republičkom Savetu za kulturu. Ovaj savet je i tražio, inače, da se jedna takva odluka uputi na njegovu adresu, što je ubrzo i učinjeno. U tekstu obrazloženja Odluke ukazuje se na činjenicu da su na Mokranjčevoj kući od 1950. do 1962. obavljene samo sitne popravke, neophodne radi sprečavanja daljeg ruiniranja vrlo trošne zgrade. Na njoj tek treba da se obave opsežni radovi restauracije, adaptacije i konzervacije, ali i otkupe obe zgrade i susedni placevi. Za te poslove opštinski Savet za prosvetu i kulturu tražio je od Republike 2.000.000 dinara, koje još uvek nije dobio. Posle toliko godina, navedeni poslovi oko Mokranjčeve kuće mogli bi da se obave sa 3.000.000 dinara a ne 2.000.000 dinara, kao što je ranije traženo. Nosilac poslova na sređivanju Mokranjčeve kuće je Muzej Krajine, koji planira da od rodne kuće napravi Memorijalni muzej Stevan St. Mokraca.
Poslove oko restauracije i konzervacije Mokranjčeve kuće Muzej Krajine organizuje sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti. Zato je Akademija poslala svoju tročlanu komisiju u Negotin da se utvrde mogućnosti restauracije kao spomenika kulture. U Komisiji su bili: akademik Mihailo Vukdragović, dopisnici Nikola Dobrović i Branislav Kojić. Akademija je, tj. njen Izvršni odbor predsedništva, prihvatila izveštaj komisije o pregledu Mokranjčeve kuće. Sledeći korak SANU bio je njen zahtev Zavodu za zaštitu spomenika kulture SR Srbije u Beogradu, da se Mokranjčeva rodna kuća stavi pod zaštitu države kao spomenik kulture. Od Saveta za kulturu Srbije tražene su pare za ostvarenje planiranih poslova restauracije. Svi poslovi treba da budu završeni do oktobra 1964. kada se navršava 50 godina od Mokranjčeve smrti i da se tom prilikom svečano otvori Muzej Stevana Mokranjca.
Savet Muzeja Krajine izabrao je 23. 3. 1964. godine Režijski odbor za poslove na restauraciji i konzervaciji Mokranjčeve kuće. U Odboru su bili: Božidar Kozaković, građevinski tehničar, Radosav Obradović, penzioner, i Aleksandar Živković, predsednik Saveta Muzeja. Dušan Sandulović je bio zadužen za nabavku materijala za restauraciju i Milivoje Đorđević za vođenje knjigovodstva.
Za obimne poslove restauracije obezbeđen je znatan novčani fond: SO Negotin je uplatila 2.050.000 dinara, Fond za kulturu SR Srbije 1.750.000 dinara ukupno 3.800.000 dinara. Pošto je eleborat restauracije urađen, radovi na Mokranjčevoj kući su otpočeli 1. 4. 1964. Po preporuci Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, prihvaćen je predlog da zidarske radove na kući radi Mladen Milanović, konzervator-zidar iz Beograda za cenu od 930.750 dinara. Sva rešenja poslova na restauraciji i konzervaciji Mokranjčeve kuće davao je Zavod za zaštitu spomenika kulture u Beogradu. Njihov arhitekta Ivan Kostić uradio je detaljan elaborat restauracije u 1963. godini. Za taj posao Zavodu je uplaćeno 2.000.000 dinara. Tek u vreme poslova restauracije Mokranjčeva kuća je 1964. otkupljena od profesora Mihaila Mike Cajića (koji živi i radi u Baru), za 300.000 dinara. O sudbini Mokranjčeve kuće, kao zgradi velike ruiniranosti, predlagala su se različita rešenja. Članovi komisije SANU Mihailo Vukdragović, Nikola Dobrović i Branislav Kojić razmotrili su tri mogućnosti. Prva varijanta je bila da se kuća i ostale 3 zgrade sruše, prostor uredi i podigne spomenik. Druga mogućnost odnosila se na izgradnju nove zgrade koja bi bila verna kopija originala. Tu zgradu bi trebalo podići u parku gde je već generalnim planom planiran muzej. Treća varijanta odnosila se na rešenje kompletne restauracije, adaptacije i konzervacije zajedno sa nekim susednim zgradama koje zajedno čine jednu starogradsku ambijentalnu celinu. Komisija se u saradnji sa predstavnicima negotinske opštine i Muzeja Krajine opredelila za treće rešenje. To je rešenje koje ima najviše opravdavajućih razloga, smatra komisija i pri tome navodi mnoge među kojima su etnografski značaj originalne rodne kuće kao spomenika stambene građanske kulture prve polovine 19. veka kakvih u centru grada nema. Tako bi zgrada trebalo da se zaštiti kao spomenik kulture i urbanističke sredine sa spomeničkim svojstvima, smatra tročlana komisija. To je suština njenog predloga Predsedništvu Srpske akademije nauka i umetnosti, 22. 5. 1963. godine. Po približnoj proceni za sve predviđene poslove na restauraciji Mokranjčeve kuće bilo bi potrebno oko 12.500.000 dinara. Pripreme za restauraciju Mokranjčeve kuće obavljene su uglavnom u 1962. i 1963. godini, tako da se u 1964. obave svi planirani poslovi. Muzej Krajine dobio je u februaru 1964. elaborat restauratorsko-konzervatorskih radova na rodnoj kući Stevana Mokranjca od izvođača radova zidarske radnje M. Milanovića. Muzej Krajine kao investitor svih restauratorskih radova prikupljao je potebna finansijska sredstva za predstojeće poslove. Na tom planu nije bilo značajnijih smetnji, tako da su poslovi na restauraciji mogli da se obavljaju bez zastoja. Spoljni i unutrašnji radovi na Mokranjčevoj kući obavljeni su od 1.4. do 7. 5. 1964. godine“. Svi planirani poslovi su obavljeni, osim uređenja zapadne fasade kuće. Ona nije urađena, jer nije nađeno rešenje sa vlasnikom susedne kuće Živojinom Jerčićem, koji je svoju šupu straćaru zalepio na zapadnu fasadu Mokranjčeve kuće. Zapravo, zapadna fasada mu je poslužila kao zid šupe tako da se iz spratnih prozora Mokranjčeve kuće lako ulazi na tavan šupe. Na taj način Mokranjčeva kuća je ozbiljno ugrožena, jer se iz šupe može da ugrozi njena bezbednost. Tako to traje već četrdesetak godina, a da opština Negotin nije uspela da nađe pravo rešenje i zaštiti Mokranjčevu kuću. Niko ne može da kaže dokle će Mokranjčeva kuća biti ugrožena od jedne trule šupe straćare.
Posle završene restauracije Mokranjčeve kuće, Miodrag Lekić, upravnik Muzeja Krajine, obaveštava 20. 8. 1964. Mihaila Vukdragovića kako su svi radovi na Mokranjčevoj kući završeni, vitrine se pripremaju kao i fotodokumentacioni materijal za stalnu muzejsku postavku. Upravnik Lekić se nada da će do zakazanog roka sve biti spremno. Opštinska komisija za tehnički pregled izdala je rešenje 18. 9. 1964. (tj. dozvolu) o upotrebi restaurirane adaptirane kuće Stevana Mokranjca. Dozvola o upotrebi kuće je izdata uz sitne primedbe koje treba da se otklone do kraja 1964. godine.
Za Razvitak broj 231-232, 2008. priredio Nikola Plavšić, viši kustos-istoričar Muzeja „Krajina“
Velikanu Negotina i Srbije, kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu u čast, ove godine 13. septembra, sa početkom u 18 sati, tradicionalno će u kompleksu njegove rodne kuće, biti otvoreni 59. Mokranjčevi dani.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Iz krajinske riznice“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Negotin. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.