Nikola Pašić: Od pekarskog sina do vođe radikala i predsednika vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS

Po maltene svim zvaničnim dokumentima rođenje Nikole Pašića je vezano za 1845. godinu, dok po malobrojnim istoričarima i hroničarima je to 1844. godina. Naime, u svim enciklopedijama i zvaničnim dokumentima, pa i na internetu navodi se da je Nikola Pašić rođen 1845. godine:

Nikola Pašić se rodio u Zaječaru 18. decembra 1845. godine u imućnoj trgovačkoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Zaječaru, šestorazrednu gimnaziju u Negotinu, Zaječaru i Kragujevcu, a 1866. godine upisao se na Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Kao odličnog studenta srpska vlada ga je kao državnog pitomca („blagodejanca“) uputila 1868. godine na školovanje u Cirih, na čuvenu Politehničku školu. Ovde je 1872. godine stekao zvanje građevinskog inžinjera i visoko stručno obrazovanje iz geodezije. Posle jednogodišnje prakse na gradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju, gde je započeo svoju stručnu i bogatu uspešnu političku karijeru.

Još kao beogradski student upoznao se sa idejama Ujedinjene omladine srpske, a u Cirihu se priključio krugu srpskih socijalista Svetozara Markovića, čiji je najbliži saradnik i saborac bio do Svetozareve smrti.

Životni put Nikole Pašića bio je pun obrta. Počeo je kao socijalista u pokretu Svetozara Markovića; 1878. godine prvi put je izabran za narodnog poslanika; osnovao je Narodnu radikalnu stranku (1881); u vreme dinastije Obrenovića bio je “zaverenik“, “’bundžija“ i narodni poslanik, izgnanik posle Timočke bune (1883–1889), kada je osuđen na smrt pa pomilovan; posle abdikacije kralja Milana sa svojom strankom, osvojivši izbornu pobedu, preuzeo je vlast u Srbiji i formirao svoj prvi kabinet Vlade (1891); predsednik beogradske opštine bio je od 1896-1897. godine; diplomata od karijere (poslanik u Petrogradu) 1893-1894. godine. U političkoj nemilosti 1898-1899. godine, a naredne četiri godine moralno i politički kompromitovan. Na političku pozornicu vratio se 1903. godine, nakon Majskog prevrata.

Dolazak na vlast dinastije Karađorđevića, čiji je privrženik bio od početka svog aktivnog bavljenja politikom, bio je prekretnica u političkom životu Nikole Pašića. Kao član državnog saveta, potom mi– nistar inostranih dela i predsednik vlade (od 1904. godine), Pašić je konačno raskrstio sa dotadašnjim burnim političkim životom i odgovorno, “pred istorijom i zadacima srpstva“ utemeljio autentičan i moderan obrazac srpske građanske politike, koja je umela da odredi, “povijajući se za događajima evropskim“, svoje nacionalne, ekonomske i kulturne ciljeve razvitka, saobrazno s pozitivnom tradicijom, oblikovanom krajem XIX veka.

Život i delo Pašićevo u periodu 1903-1918. godine neodvojivi su od istorijskih događaja, sudbonosnih za državu i narod, vezanih za taj period, u kojem je on bio predsednik srpske vlade i kreator i moderator svih značajnših političkih projekata i akcija. Mudro i diskretno u odnosu na budne oči velikih sila je pomagao svaku jugoslovensku akciju u Srbiji i srpsku propagandu u Turskoj i Austrougarskoj. Izašao je kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom (1906-1911), izvukavši Srbiju iz smrtonosnog zagrljaja ekonomske blokade velike susedne imperije i omogućivši srpskoj privredi da se probije “iz balkanskog kotla na svetsku pijacu“. Pomagao je kulturne i naučne stvaraoce koji su dosezali svetske vrhove. Osmislio je politiku „Balkan balkanskim narodima“ i omogućio da Srbija postane jaka i respektabilna vojna sila, uvažavana od moćnih evropskih država.

Bio je predsednik vlade i ministar inostranih dela u vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, vršeći svoju dužnost na najbolji mogući način, u takoreći nemogućim unutrašnjepolitičkim uslovima i spoljnopolitičkim okolnostima, direktno i neposredno utičući na ostvarivanje projekta jugoslovenske države.

Iako je bio za stvaranje jugoslovenske države, Pašić je kao državnik i diplomata bio odgovoran za sudbinu Srbije i njene političke interese. Sve što je činio na tom planu, preduzimao je na način kojim je najbolje mogao štititi interese države i Vlade na čijem čelu je bio. Iako mu se dan-danas „prišiva“ velikosrpstvo i ideja o „Velikoj Srbiji“, Pašić taj termin nikada nije upotrebljavao, niti takvu ideju zagovarao, čak ni u trenucima kada mu je to od strane saveznika nuđeno, ceneći da bi se takva državna zajednica u kontinuitetu politički, vojno i privredno iscrpljivala, pomažući Srbe u rasejanju, boreći se protiv jake hrvatske iredente u Bosni i Hercegovini i šiptarske na jugu države. Opstruiran na raznim stranama, čak i od samog regenta Aleksandra, Pašić se na njemu svojstven odmeren i uporan način izborio za jugoslovensku državu, prvenstveno unutrašnjim snagama, s krajnjim ciljem da se u jednoj državi nađu ujedinjeni svi Srbi, disperzirani i izmešani sa drugim narodima na gotovo celom jugoslovenskom prostoru.

Nikola Pašić se dokazao kao mudar, pragmatičan, izuzetno obavešten, staložen i uporan političar, umeren u privatnom životu. ‘Bio je respektovan i od istomišljenika i od političkih protivnika, pa i neprijatelja. Brod svoje partije, kasnije i države vodio je mudro, vešto kormilareći kroz najopasnije političke bure i oluje tog vremena, koje su često pretile da “nejaki brod srpske države razbiju u paramparčad“. Pašić nije bio apriori za ukidanje monarhije, ali se beskompromisno zalagao za demokratsko parlamentarno uređenje srpske države i tzv. patrijarhalnu demokratiju. . ·

Večito bolećiv i popustljiv prema svojoj deci, u poslednjim godinama života bio je neoprezno tolerantan prema korupcionaškim aferama svoga sina, što mu je krnjilo ugled u narodu i umnožavalo političke protivnike. Sama njegova smrt vezuje se za netaktične prekore kralja Aleksandra Prvog u vezi sa korupcijama njegovog sina prilikom audijencije od 9. decembra 1926. godine. Po povratku kući, nakon audijencije, umro je od srčanog udara.

–Zaječar, neveliki provincijski gradić na obalama reke Timok u istočnoj Srbiji, uži je zavičaj Nikole Pašića. Sve do početka šezdesetih godina XX veka u centru Zaječara (preko puta impozantnog zdanja mesne gimnazije) stajala je prizemna kuća tipične srpske arhitekture XIX veka, u kojoj je svet ugledao prvenac Petra i Petrije Pašić. Dogodilo se to nekih desetak i nešto godina posle pripajanja Timočke krajine Srbiji (1833), na dan Svetog Nikole – 6. (19) decembra. Upravo u čast episkopa Mirlikijevskog, izuzetno poštovanog u pravoslavnom svetu, roditelji su detetu nadenuli ime Nikola.

ENIGMA PAŠIĆEVOG ROĐENJA
Rođenje našeg zemljaka i velikog političara Nikole Pašića je, koliko je bio kontraverzan i njegov ceo život i politička karijera, tolikoo je i sama godina njegovog rađanja. Po maltene svim zvaničnim dokumentima njegovo rođenje je vezano za 1845. godinu, dok po malobrojnim istoričarima i hroničarima je to 1844. godina. Na ovu godinu ukazuje i datum uklesan na njegovom grobu.
„Ovo pitanje pokrenuo je i praunuk Nikole Pašića Miroslav Vujović prilikom nedavne posete Zaječaru i Zadužbini ovom velikanu, kojoj je darivao fotografije Pašićevog groba i apelovao na istoričare i nadležne institucije da dilema oko Pašićevog rođenja konačno bude razrešena.
Tada je u knjigu utisaka zapisao:
“Dragi i poštovani pradeda, evo me u tvom rodnom gradu, u kome su me Zoran Cvjetićanin i Dejan Sotirović primili i ugostili kao najrođenijeg.
Živela večna Srbija!
Tvoj praunuk Miroslav Vujović.
27.9.2014.“
P.S. Miroslavljeva prababa je Ristosija, rođena sestra Nikole Pašića.
Vujović je u poseti bio sa istaknutim srpskim likovnim umetnikom Koljom Milunovićem, sa kojim je, zahvaljujući srdačnosti i predusretljivosti Bore Dimitrijevića, direktora ovdašnjeg Narodnog muzeja, obišao Feliks Romulijanu, carsku palatu rimskog imperatora Galerija u Gamzigradu.“
Nedugo zatim Miroslav Vujović se javio:
PAŠIĆ
Nikola Pašić je rođen 19. decembra 1844. a umro je 10. decembra 1926. godine.
U upisnoj knjizi studenata Ciriške politehnike navodi se da je rođen 1845. pa je taj podatak uzet kao verodostojan.
Evo jedne malo poznate anegdote koju je zapisao njegov prijatelj Milan Jovanović Stoimirović:
“Kada su starog Pašića razni znatiželjnici hteli da zbune postavljali su mu pitanje kada je rođen, a on bi odgovarao -Pa, ovaj, sinko, to nije uopšte važno”.
Najverovatnije je “da je radi školovanja prepravio datum i godinu rođenja, pišući da je rođen 16. decembra 1845. godine. To nije bilo teško da učini jer je po starom kalendaru rođen 6. decembra, pa je samo trebalo ispred dodati jedinicu, a četvorku lako pretvoriti u peticu. Uostalom, nije. tajna da je nepoverljivi Pašić ponekad pribegavao i namernom izvrtanju činjenica, naročito u razgovoru sa stranim novinarima, kako bi kasnije · ako bi mu se učinilo da je tekst uperen protiv intersa Srbije · mogao da ga demantuje. Poznato je da je namerno govorio i pogrešno ime svoje žene Đurđine, jer je tako, ako zatreba, mogao da ospori navode u nepoželjnom tekstu.
U svakom slučaju, na njegovom grobu u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju uklesana je tačna godina rođenja, jer porodica nije osporila, dok neki nedovoljno upućeni istoričari tvrde da se rodio 1846, pa čak i 1847. godine.
Za Razvitak broj 247-248, 2014. priredio Zoran Cvijetićanin

Prekretnica u političkom životu Nikole Pašića – dolazak na vlast dinastije Karađorđević

Posle prevrata 1903. godine, i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, mudrije i poštovanja dostojnije žene nego što to pokazuje slika stvorena o njoj, Pašić je ponovo isplivao na površinu nemirnih političkih voda Srbije. . . već u prvoj godini vladavine Petra Karađorđevića. . . Istina, uz izvesne teškoće. Novom vladaru Srbije, koji je i sam bio umešan u prevrat 1903. godine, i bio u velikim obavezama prema oficirmma–zaverenicima (nekadašnjim ljubimcima kralja Milana) jedan Pašić nikako nije odgovarao. S jedne strane što je osuđivao dvostruko ubistvo u dvoru, a s druge – što je na Austrougarsku gledao kao na najvećeg neprijatelja Srbije, i povrh svega, što je odbio da uđe u vladu obrazovanu posle prevrata, a na čelu sa jednim od najvećih pristalica dinastije Obrenovića među političarima, Jovanom Avakumovićem.

Kralju Petru nije bilo pravo ni to, što Pašić nije heteo da, poput svih drugih političara, zatraži da bude primljen u audijenciju i izrazi svoju radost zbog promene na prestolu. . .

Tek kad je Pašić izjavio da namerava da napusti zemlju, kralj Petar se trgao i „otkravio“ prema Pašiću, koji je u međuvremenu ponovo bio ojačao svoj položaj u Radikalnoj stranci.

Na ovu promenu u držanju kralja Petra prema Pašiću najviše je uticao poznati nacionalni radnik i istaknuti radikal Svetislav Sveta Simić, koji je predstavljao kraljeve oči i uši u Radikalnoj stranci. On je kralja Petra suočio sa činjenicom da je Radikalna stranka daleko najjača politička organizacija y zemlji i da bi po krunu bilo opasno ako bi se radikali digli protiv nje.

I čim je kralj Petar pružio ruku Pašiću, on je to prihvatio…

Već 26. januara 1904. Pašić postaje ministar spoljnih poslova, a deset meseci kasnije, 27. novembra 1904, predsednik vlade.

Pašićeva prva vlada pod Karađorđevićima nije bila dugog veka. Potrajala je samo dva meseca, i to Pašićevom voljom. ·

Na ovaj korak Pašić se odlučio zbog izrazito proaustrijskog držanja kralja Petra, njegove servilnosti i preterane otvorenoti prema austrijskom poslaniku u Beorpadu, ali, pre svega, zbog neustavnog uplitanja u državne poslove ljudi iz najbliže okoline kralja Petra, takozvane dvorske kamarile, koju su sačinjavali: kraljev rođak dr Jaša Nenadović, kraljev lični sekretar i poznati austrofil Živojin Balugdžić, a zatim glavni akteri prevrata. general Jovan Atanacković i drugi oficiri–zaverenici.

Na kraljevu molbu, Pašić je, međutim, povukao ostavku, pa je izgledalo, da će se kralj ograničiti na to, da kraljuje, a Pašiću prepustiti da vodi državnu politiku, i da ubuduće neće dolaziti do sukoba između njih. Ali, sve je ispalo drukčije. Sklopljeno primirje izrodilo se ubrzo u novi sukob. . . Zbog topova, koje je trebalo nabaviti za srpsku vojsku. Kralj Petar i njegova najbliža okolina, i oficiri-zaverenici koji su kralja držali u pravoj opsadi, bili su za to da se topovi obavezno naruče u Austrougarskoj, u fabrici „Škoda“. Pašić, međutim, za tako što nije hteo ni da čuje. On je hteo po svaku cenu da Srbiju oslobodi zavisnosti od Austro-Ugarske, pored ostalog i u pogledu naoružanja.

Razočaran u kralja Petra, i ljutit preko „jego“ na njega zbog spremnosti da u svemu ugodi Austro-Ugarskoj, čiji je i novčani dužnik bio, Pašić će u jednom času reći „da se s kraljem ne može ništa postići, jer njega Austrija ima potpuno u svojoj šaci. . . i da ne preostaje ništa drugo do da se primora da abdicira.

Sa ovom svojom pretnjom Pašić je mislio ozbiljno. Ali je tada nije sproveo u delo, već tek uoči Prvog svetskog rata, onda kada je oficirska organizacija „Crna ruka“, bila zacarila u vojsci. i kada je između nje i vlade izbio sukob… Pošto je kralj Petar bio na strani „Crne ruke“, morao da bude, zapravo, jer je u obećanjima oficirima bio otišao daleko, kako kaže i Slobodan Jovanović, Pašić je demonstrativno dao ostavku. To je bila presija, iza koje se nalazila i vlada Rusije. . . i kralj Petar je bio prinuđen da prihvati ono što se od njega tražilo. Pod izgovorom slabog zdravlja, preneo je vršenje kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra.

Kad se ovo zbilo, Pašić je bio jači nego ikad. Između ostalog i zato što je iza sebe imao dva dobijena rata: jedan protiv Turske, 1912, i jedan protiv Bugarske, 1913. godine.

Čak i Pašićevi najveći politički protivnici, kakav je, na primer, bio prvak Samostalne stranke, akademik Ljubomir Stojanović, isticali su, da je on svojom spoljnom politikom „postigao najveći uspeh kakav se uopšte mogao postići i da nikakva druga politika ne bi dala ovakve rezultate“.

Glavno u Pašićevoj politici tokom dva balkanska rata, posebno drugog rata protiv Bugara, bilo je mudro držanje prema Rusiji. On je sve učinio da Rusiju uveri da joj je Srbija najverniji i najsigurniji saveznik na Balkanu, i u tome je potpuno uspeo – i to će Srbiju spasti 1914. godine. Da nije bilo toga. da Rusija 1914. nije stala uz Srbiju, Srbija bi, u jednom lokalnom ratu sa Austro-Ugarskom, bila sigurno pregažena. . .

Kako brojna dokumenta pokazuju, Austro–Ugarska je već posle pobede Srbije nad Bugarskom, 1913, bila spremana da Srbiju pokori i izbriše je sa karte Evrope kao samostalnu državu. Prvi korak u tom pravcu bilo je organizovanje upada albanskih četa u Srbiju. Naoružane i topovima, i pod komandom austrijskih i bugarskih oficira, ove čete, 15 hiljada ljudi u svemu, napale su Debar, Ohrid, Strugu, Gostivar. i sem Gostivara – zauzele sva ta mesta, u septembru 1913. godine.

Kad su Arnauti, potpomognuti svojim sunarodnicima sa Kosova i drugih krajeva u Srbiji, žestokim kontranapadom srpske vojske bili razbijeni, i kad je srpska vojska, braneći ih, zauzela manji deo albanske teritorije, Austro-Ugarski načelnik generalštaba Konrad Fon Hecendorf. rekao je da je kucnuo poslednji čas za obračun sa Srbijom.

Tod istog mišljenja bio je i sam nemački car Vilhelm. Računice i planove Beča i Berlina u ovom pravcu, pomrsio je Pašić. Smatrajući oduvek da rat nije samo vojni, nego i politički posao, on je, kad je Austro–Ugarska postavila Srbiji ultimatum da njene trupe momentalno napuste Albaniju, i zapretila ratom – smesta naredio da se tom zahtevu udovolji. Time je on, kako će kasnije razočarano reći načelnik austro–ugarskog generalištaba. uništio i poslednju šansu Austro–Ugarske da Srbiju slomije u jednom izolovanom ratu. . .

Na Pašićevu odluku. da postupi kako je postupio, uticala je, pre svega, procena situacije u Evropi, situacije meću velikim silama, saveznicima Srbije u Prvom svetskom ratu –Rusijom, Engleskom, Francuskom. Nijedna od njih, naime, nije htela u tom času da zbog ulaska srpskih trupa u Albaniju išta rizikuje ·– uprkos tome što ih je Pašić upozoravao da bi bila „Fatalna greška“ ako bi se dopustilo da se stanje na Balkanu izmeni u korist sila Trojnog saveza – Nemačke. Austro–Ugarske i Italije.

Posebno je vlada Velike Britanije pokazivala malo volje i da primi k znanju, kako valja, Pašićeve argumente. Njen ministar spoljnih poslova čak se nije ustručavao da izjavi da on uopšte nije sklon Srbiji. . .

U kojoj meri je Pašić bio u pravu pokazalo se ne samo tada, u jesen 1913, već i 1914. i 1915. godine. . .

Godine 1915. koji mesec pred napad Nemačke, Austro-Ugarske i Bugarske na Srbiju, videći da za njegova upozorenja niko ne haje. i imajući u vidu opstanak Srbije, Pašić je na svoju ruku odlučio da srpska vojska ponovo jednom uđe u Albaniju i zauzme sve one strateške tačke koje je već jednom bila zauzela 1913. godine. Time je on hteo da postigne dva cilja: da spreči dalje upade Albanaca na srpsku teritoriju, koji nikako nisu prestajali od 1914. godine, i da, za svaki slučaj. osigura odstupnicu srpskoj vojsci. . .

Sa ovom Pašićevom odlukom nije se, međutim, saglasio vojvoda Putnik, tada starešina Vrhovne komande srpske vojske. Smatrao je da je ta akcija ne samo rizična, nego i nepotrebna. I tako je on, kako je to konstatovao i vojni istoričar Savo Skoko, ispao manje lucidan od vođe radikala, koji je bolje od njega osetio i procenio opasnost za komunikacije u dolini Vardara i odstupne pravce preko Albanije i Crne Gore na Jadransko more.

Tvrdokorni Pašić ostao je ipak pri svom. i da bi mogao sprovesti ono što je bio rešio, formirao je, bez saglasnosti Vrhovne komande i izvan redovne vojske posebne odrede za zauzimanje strateških tačaka u Albaniji.

Ta „Pašićeva vojska“, kako su ti odredi potom nazvani, iako slabo opremljena, i bez uniformi, izvršila je u svemu postavljeni zadatak.

Sem srpske Vrhovne komande, ovu akciju nisu odobrile ni velike savezničke sile.

Sve prekore Pašić je mirno primio, uveren da je učinio nešto dobro i neophodno za Srbiju.

Tog mišljenja, da je vojnom akcijom u Albaniji učinjeno ono pravo, bila je – Pašiću za satisfakciju – i sva srpska štampa, čak i socijal-demokratska . . .

Takvu podršku srpska štampa dala je Pašiću još samo dva puta pre toga – u leto 1914. godine, kada je vlada Austro-Ugarske, posle atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu, uputila Srbiji onaj poznati i ponižavajući ultimatum. . . i kad je potom Austro–Ugarska zaratila protiv Srbije.

. . . Rat je počeo 28. jula 1914. godine u 11 sati uveče, otvaranjem topovske vatre iz Zemuna na Beograd.

O tome koliki je ugled Pašić imao kod Nikole II Romanova (1868 – 1918), poslednjeg ruskog imperatora, govori podatak da je prilikom audijencija jednog od srpskih zvaničnika, kada se poveo razgovor o liderima političkih stranaka u Srbiji, na pomen imena Nikole Pašića, usledila konstatacija od strane cara da je on “stub zdrave politike Srbije“. U istorijskim izvorima najčešće se citira Pašićev susret sa njim prilikom posete naročite srpske misije na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom, koji se desio 20. januara 1914. Susret je trajao skoro ceo sat i o njemu je Pašić sačinio detaljnu belešku. Pretresajući mnogo pitanja, gde je uglavnom dominirala politika i problemi koje je Srbija imala sa svojim susedima, izražena je čak i želja, sa Pašićeve strane, o mogućnosti da jedna od ruskih princeza dođe na srpski dvor. Razgovor se završio carevim rečima „Za Srbiju sve ćemo uraditi“. Beleška o ovom razgovoru dospela je u ruke Nemaca, navodno preko Austrijanaca koji su je zaplenili tokom rata, i ona je 1919. godine iznesena kao dokaz o krivici Rusije za Prvi svetski rat. Kao prilog izrečenoj oceni o bliskosti dva slovenska državnika vredi navesti i podatak da je Pašić bio pozivan i na porodični doručak u domu Romanovih, što samo po sebi govori koliko je u stvari njihov odnos bio prisan.

ŠTEDNA KNJIŽICA NIKOLE PAŠIĆA IZ 1922. GODINE
Nikola Pašić je 11. januara 1922. godine, pet godina nakon silaska Nikole II Romanova sa istorijske a potom i životne pozornice, kod Uprave fondova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, otvorio štednu knjižicu u kojoj je bila upisana suma od 684.875 dinara. Novac je položen „u srebru“, jer je dinar tih godina, kada su se još uvek osećale posledice predhodnog rata, stalno slabio i gubio vrednost, a štedljivi Pašić je vođen domaćinskom logikom želeo da se vrednost novca očuva i kroz kamatu uveća. Primera radi navodimo podatak da je 1923. godine, u januaru mesecu, dinar dostigao najnižu vrednost između dva svetska rata, za 100 dinara dobijalo se samo 3,69 švajcarskih franaka.
Na trećoj strani knjižice stoji: Nikola Pašić, part. broj 14339, knjiga 30. list 292. a ispod toga u zagradi “Ruski prilozi“. Na sledećoj strani, u rubrici primedbe, upisana je kraća odredba da novac sa navedene knjižice može podizati samo Nikola P. Pašić, i ta odredba je overena potpisom od strane činovnika koji je radio na tim poslovima. Međutim, samo dva meseca kasnije na istoj strani upisana je oporuka sledeće sadržine:
„U slučaju moje smrti novac po ovoj knjižici predati predsedniku Narodne skupštine, sa željom da Skupština reši, da se ovaj novac upotrebi za podizanje spomenika blagoupokojenom Ruskom Caru Nikoli II u znak zahvalnosti srpskog naroda“.
Tekst koji je očigledno upisao isti bankarski činovnik overen je Pašićevim potpisom sa desne strane. Oporuka je ispisana 24. marta u prisustvu Upravnika Uprave fondova koji je sve potvrdio svojim potpisom i overio zvaničnim pečatom.
Oznaka koja se nalazi na trećoj strani knjižice (Ruski prilozi), vrlo jasno ukazuje na izvore odakle potiče novac. Za vreme vladavine Nikole II Romanova iz Rusije je više puta stizala novčana pomoć. Skoro pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, zahvaljujući Pašićevom angažovanju, stigla je suma od dvadeset miliona. Tokom Pašićeve poslednje posete Rusiji 1916. godine, on je u Petrogradu, Moskvi. Kijevu i Odesi dobio pomoć u iznosu od 280.000 rubalja. Verovatno je od novca koji je i pre toga stizao izdvojen deo kako bi bio podignut spomenik…
Nikola Pašić je umro 10. decembra 1926. godine, nakon žučnih reči koje su mu, prilikom prijema tog dana, upućene od strane kralja Aleksandra, koji se kasnije izvinio preko dvorskog ministra. Na prvoj sednici Narodne skupštine 25. aprila 1927. godine predsednik Skupštine Marks Trifković, vrlo blizak Dvoru i kralju, pročitao je kraći tekst o Pašićevoj smrti i odata mu je pošta od strane narodnih poslanika koji su za to vreme stajali. Za razliku od sahrane koja je bila obavljena sa svim državnim počastima, i velikog odjeka u našoj i stranoj štampi povodom odlaska čoveka koga su upoređivali sa Bizmarkom, Kazurom i Mancinijem, u Skupštini je sve bilo urađeno neprimerno brzo i površno, što je bilo razumljivo s obzirom na nepotrebni animozitet koji je prema starom državniku gajio kralj Aleksandar. Nakon odavanja pošte Skupštini je saopšteno sledeće pismo:
„Državna Hipotekarna banka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd, 15. decembra 1926. godine Broj 32763
Predsedniku Narodne skupštine
Gospodinu Marku Trifkoviću
Čast mi je izvestiti vas da se u Državnoj hipotekarnoj banci nalazi uloženo na uložnu knjižicu 826.605 dinara na ime Nikola Pašić (ruski prilozi). Kamata po ovom ulogu obračunata je do 1. jula 1926. godine. Na ovom ulogu stoji sledeća klauzula:
Novac može podizati samo ulagač, g. Nikola Pašić. U slučaju smrti ulagača, novac predati predsedniku Narodne skupštine, sa željom da se taj novac upotrebi za podizanje spomenika blagoupokojenom ruskom caru Nikoli II, u znak zahvalnosti srpskog naroda.
Molim Vas da ovo izvolite primiti K znanju. Čast mi je podneti Vam Gospodine Predsedniče, uverenje moga odličnog poštovanja.
Upravnik Državne hipotekarne banke Dr B. Marković s.r.„
Iz navedenog teksta se vidi da su poslanici Skupštine, a i sam predsednik Marko Trifković, bili javno upoznati sa postojanjem Pašićeve štedne knjižice i sa oporukom koja se u njoj nalazila.
Međutim, do ispunjenja Pašićeve želje da se Nikoli II podigne spomenik u Srbiji nije došlo. Na kojoj strani treba tražiti razloge za ovakav postupak zasada ostaje nejasno. Vredi spomenuti da je za političku scenu u Kraljevini Jugoslaviji bilo karakteristično često menjanje vlada, tako da se dešavalo da ih bude i po šest u jednoj godini. Predsednici Skupštine su dolazili i odlazili, mahom uz pomoć i po želji kralja Aleksandra, tako da je Pašićev amanet, možda uz nečije prećutno odobrenje, pao u zaborav, ili nekome nije bilo po volji da se on ispuni…
…Novac na štednoj knjižici nastavio je da se uvećava redovnim upisivanjem kamate od strane Uprave fondova. Kamata je upisivana svakih šest meseci, 1. januara i 1. jula, i iznosila je između 4 i 6% godišnje. Nasilnom smrću kralja Aleksandra 1934. godine, i dolaskom kneza Pavla Karađorđevića na vlast, nije se desilo ništa što bi promenilo sudbinu novca namenjenog spomeniku. Pašićeve oporuke se izgleda više niko nije sećao. Uoči izbijanja rata 1940. godine na knjižici se nalazilo 1.574.797 dinara…
…Tokom rata Uprava fondova nastavlja da uredno pripisuje tekuću kamatu, tako da je uloženi kapital na dan 31. 12. 1944. godine iznosio 1.786.595 dinara. Pošto je na prelasku u narednu godinu došlo do denominacije novca, januara meseca u knjižicu je upisana nova suma od 178.659 dinara. Kamata u iznosu od 729 dinara pripisana je zadnji put na dan kada je novac isplaćen sa knjižice 9. aprila 1946. Podignuta suma iznosila je 182.763 dinara. U zadnjoj rubrici jedino stoji pečat „Isplaćeno“. Ova konstatacija overena je zvaničnim pečatom na kome stoji: „Odeljenje knjigovodstva Glavne filijale D.H.B“. Nema potpisa zvaničnog lica koje je izvršilo isplatu novca, već samo pečat „Uknjiženo“. Interesantno je napomenuti da je pre toga upis kamate uredno overen potpisima ovlašćenog činovnika Odeljenja i blagajnika. Ko je u to vreme, i na koji način, mogao da podigne novac sa tuđe štedne knjižice namenjen podizanju spomenika? O tome u knjižici ne postoji trag…
Razvitak, XLII, broj 207-208, 2002. priredio Bora Dimitrijević

Pašić – primer onoga što se zove vođ
Nikola Pašić napadan je celo pola veka u Srbiji kao bogataš, posednik nekolikih ćoškova u Beogradu, sebičnjak. Međutim, on je celog veka živeo životom kakvog grčkog mudraca, bez ličnih potreba, i bez ličnih želja; a njegovi ćoškovi su poznata jednospratna kućica na Terazijama, gde je pod istim krovom stanovao sa kobasičarem Rosupekom, on gore a ovaj dole; zatim ćošak jednog ubogog dvospratnog hotela Nacionala kod Saborne Crkve; I najzad, treći ćošak, jedan još neznatniji, jednospratni, u Pozorišnoj ulici. Za čoveka koji se oženio sa pola miliona forinti miraza iz Trsta, ovo celo nepokretno imanje nije ukupno toliko vredelo.

Pašić je po desetinu godina nosio jednu istu redingotu, koju je izvesno oblačio tek na izlasku iz kuće; njene su se godine videle na sjaju njenih svilenih revera, ko je dobro osmotrio tog impozantnog starca, čija je proročka bela brada sama pokrivala polovinu njegovih grudi. On koji je u Srbiji najlepše nosio smoking, imao je možda ovo odelo još iz mladih dana. Ne pijući i ne pušeći, večerajući samo jednu jabuku, nosio je na sebi zavist i samih bogataša, zavist na njegovom imanju, koje je bilo u bajci i intrigi. Njegov jedini sin Rade, koji će poći sasvim protivnim putem, i naneti mnogo kvara očevoj slavi, primao je od oca pet dinara nedeljno za svoj provod među drugovima. Ovako nezauzet nikakvim ličnim prohtevima, stojik, Pašić je bio najpre pobedilac svoje ličnosti, i zato bio nesavladljiv u društvu drugih ljudi. U ovom je možda bio najveći razlog njegovog uspeha, skoro i njegove superiornosti, među svima drugim srpskim političarima.

U svojoj kući na Terazijama, koju bi trebalo sačuvati slavnom, on je imao svega tri sobe na njegovom prvom spratu od kojih jedan salončić, i jedna privatna mala soba, i neke sobice na samom tavanu… U ovoj je jednoj od tri sobe boravio Pašić svaki put kad je bio kod kuće. Pred veče je puštao da se uhvati u njoj težak mrak, i ne čitajući ni novine ni knjige, on je posle svoje šezdesete godine, u tom sobnom mraku i tišini, zavaljen u jednu malu fotelju, provodio sve svoje sate. U toj sobici se sastajao često i njegov ministarski savet sa ljudima slavnim kao Putnik, Protić, Milovanović i Paču, skoro isto svi ovako skromni u ličnom životu. Tamo je tim sednicama često prisustvovao i stari Kralj Petar. Kafu je unosio obično njegov sinčić Radomir. Pašić je imao na službi svega jednog gimnazistu iz Kolašina.

I pred ovako skromnim državnikom svako je imao „‘tremu“, ustručavao se u rečima, i tražio pogodne izraze. Svako se bojao da ne kaže nešto više nego što treba. Ni najučeniji nije u njegovom društvu izgledao sam sebi dovoljno uman, ni dovoljno pristojan, a naročito ne i dovoljno oprezan. Taj Pašić, kojeg smo mi svi uvek poznavali starijim od sebe, i starcem, koji nije mnogo reči izrekao na ovom svetu, imao je nešto zapovedničko u svom ćutanju, i nešto izvanredno rezervisano u svom neprihvatanju dužih diskusija. A, međutim, on je iznenađivao izvesnim upadicama skoro detinjim, i dosetkama po obliku i sadržini krajnje naivnim. On, koga je svako smatrao prepredenjakom, bio je najmanje licemer od svih ljudi. On se nije branio doskočicama, nego ćutanjem, rezervom, kratkom replikom, izbegavanjem svakog sukoba i takmičenja. Osećao je čak kao svoj dobitak u tom što su ga drugi nalazili komplikovanim, i kada je on bio najprostiji; i ponavljali legende o njemu koje su same ovom državniku izgledale izmišljene i skrparene. Ako je s Nemcem govorio francuski, a sa Francuzom nemački, to se nije smatralo slučajnim, ni znakom rasejanosti, nego naročito sračunatim da možda u oba slučaja zadrži za sebe povoljniji položaj u konverzaciji. Ovakvo lukavstvo je, međutim, mogao Pašić pokazati samo u odnosu sa nekim našim ljudima, koji su bili brzi na dvosmislice, sumnjičenje, izigravanje, šeretluk. Ako je uvek hteo i da imadne pravo, i da uvek vlada, čak i posle tridesetog njegovog ministarstva, to nije što druge želi potceniti, nego što je odista najviše verovao u svoju superiornost. – Mi smo, njegovi činovnici u ministarstvu, uvek primani u njegovoj kancelariji sa najvećom kurtoazijom. I najmlađeg od nas, Pašić je primao stojeći.

Na svakoj evropskoj konferenciji, gde je Pašić učestvovao kao delegat svoje države, za stolom je izgledao predsednikom same konferencije, i onda kad on to nije bio. Njegova pojava davala je odista dostojanstva i sjaja, a u našoj Skupštini bio je prava dekoracija. Međutim, svi njegovi načini, što niko ne bi rekao, bili su skromni, demokratski, narodski; u starom Rimu ne bi bio iz društva kakvog cezara, nego iz društva kakvog cincinata. Ništa nije sračunavao na ličnu korist. Kako čovek najbolje pokazuje svoj karakter na pitanju žene i novca, on je bio čist na ova oba pitanja. Mesto da se kao šef jedne velike stranke oženi ženom iz roda Garašanina i Ristića, dvojice šefova drugih političkih stranaka ili od roda Hadži–Tome, velikog beogradskog bogataša – Cincarina, da bi zatim i sam nešto trgovao, on se, naprotiv oženio jednom Srpkinjom u Trstu, koja je bila rodom iz Boke, ruska vaspitanica koja je slabo govorila srpski, i koju je Pašić možda video dvaput u životu.

Vrlo je čudno za ovog velikog državnika, po struci inžinjera, dobro školovanog u Cirihu, gde se poznavao sa Bakunjinom, da je on celu svoju porodicu ostavio u vrlo skromnom materijalnom stanju, dok su posle njega na vlast dolazili samo političari koji su, kao nekad pape, stvarali nepotizam, bogaćenje svojih rođaka. Jedna sestra Pašićeva bila je udata za nekog siromašnog Bugarina Hrista Popova, kojeg sam lično je plaćao u Sofiji 300 leva mesečno za izvesnu poverljivu službu u bugarskoj prestonici; druga je bila udata za nekog našeg Vlaha, nekog Jonova iz Oštrelja kod Zaječara, čijeg je sina Pašić školovao pod srpskim imenom Milutina Jovanovića, zatim našeg ministra u Bernu. Njegov sin Rade oženio se jednom dobrom devojkom sa Krfa, kćeri nekog admirala Zotova, čija porodica nije bila na najboljem glasu. Jednu od dve svoje kćeri je udao, za života u Parizu, za Srbina katolika iz Cavtata, dobrog mladića, druga će se posle njegove smrti udati za Božidara Purića, ministra. Ako poređate ova lica za Pašićevu domaću trpezu, izgleda jedno društvo sa kakve lađe ili na plaži: Pašić iz Zaječara, gospođa Pašićka iz Boke, koja je uvek govorila rđavo srpski, zatim jedan zet po sestri Bugarin, Hristo Popov, drugi zet po sestri Jonov, krajinski Vlah, jedan zet po kćeri Srbin katolik iz Cavtata, snaha Grkinja sa Krfa itd. Šarenijeg stola u pogledu ličnog porekla i jezika nije imala nijedna srpska kuća tog vremena u Srbiji. Dodajte tome, da je stari državnik Pašić, međutim, do kraja života duboko voleo svoju porodicu, i sa svojom decom provodio možda više vremena nego ijedan drugi otac. Niko nije video nikada Pašića u jednoj kavani. Ova je udaljenost od ulice od velikog značenja Pašićevoj legendi, koja je išla i u njegovu korist i na njegovu štetu…
Izvor: Jovan Dučić, Ličnost Nikole Pašića (Štampano u izdanju Srpske narodne odbrane u Americi na Vidovdan 1951. godine. Objavljeno u Sabranim djelima, knj. 6 – Sarajevo; Svjetlost; Beograd; Prosveta, 1969).

---

Kad nije uspeo s radikalskim prvacima da Pašića obori s nogu, kralj Aleksandar se poslužio vođom Hrvatske seljačke stranke, Stjepanom Radićem, koji je u proleće 1926. godine bio spreman da za njega sve uradi, i koji je tada javno govorio na zborovima u Hrvatskoj, da je najbolja ona republika u kojoj je kralj predsednik!

Radić je krenuo u pravi krstaški rat protiv Pašića.

Radić se pre svega, služio optužbama koje su se ticale Pašićevog sina, Radomira–Rade, i njegovih mutnnh finansijskih poslova . . .

Za zasluge u kampanji protiv Pašića, Stjepan Radić je očekivao da od kralja Aleksandra dobije mandat za sastav vlade.

Kralj Aleksandar je ovlastio radikala Nikolu Uzunovića da obrazuje vladu…

Odstranjen od državnih poslova na neustavan način, Pašić je jedno vreme ćutao. A kad je po drugi put pala Uzunovićeva vlada, i kralj mu po treći put dao mandat za sastav nove vlade, Pašić je rešio da ide do kraja . . . Prvo je, kao šef Radikalne stranke, primorao Uzunovića da kralju vrati mandat, a zatim je u razgovoru s kraljem, zatražio da se njemu da mandat za sastav vlade, budući da je njegova stranka bila najjača stranka u Narodnoj skupštini, a on njen šef.

Tako što kralj Aleksandar nije očekivao od već 81–godišnjeg Pašića. U prvi mah je bio zbunjen, a onda je reagovao na njemu svojstven način – počeo je da praska. Sav u vatri, rekao je Pašiću: „Dokle god se ne operete od optužbi u vezi sa aferama vašeg sina, vi ne možete biti na čelu vlade!“

Prema rečima savremenika, ovaj Kraljev ispad teško je pao starom državniku i Odanom prijatelju dinastije Karađorđevića. Kralj je vrlo dobro znao da su sve te afere bile delom izmišljene, a delom preterano naduvene. Baciti ih tako u lice čoveku kome je on imao najviše da zahvali što se nalazi na prestolu jedne velike države, predstavljalo je za Pašića tešku uvredu i poniženje. O zahvalnosti da se i ne govori . . .

Uvređen do dna duše, uzbuđen i potrošen, Pašić se bez oproštaja udaljio iz dvora. . .

Nepropuštajući nikad kad je bio kod kuće da večera s porocicom, a večera često mu se sastojala od jedne jabuke i čaše mleka, Pašić ovog puta nije seo za trpezarijski sto. „Ne osećam se dobro“, rekao je belji u licu od (svakog belog) zida.

Upravo verovatno ovo saopštenje ministra dvora je bilo iobno. Ono je toliko uzbudilo Pašića, da je odjednom počeo da drhti, a zatim pao u nesvest iz koje se više nije povratio…

Ne dolazeći svesti, Pašić je izdahnuo 10. decembra 1926. godine, u 8 časova i 45 minuta ujutru – samo koji dan pred svoju krsnu slavu i 81. rođendan…

U pogrebnoj povorci, formiranoj kod Saborne crkve, našao se i kralj Aleksandar, a s njim i – knez Pavle.

Već kako je bilo naređeno, na čelu povorke nošen je srebrni venac kralja Aleksandra, ispred zlatnog venca Radikalne stranke. Na kraljevom vencu pisalo je:

„Prvom ministru i saradniku Mog Oca i Mome u sudbonosnoj borbi našeg napona za oslobođenje i ujedinjenje – Aleksandar I“.
(Vasa Kazimirović: Nikola Pašić)

Spomenik Pašiću
Glavni odbor za podizanje spomenika formiran u proleće 1927. godine, od strane najuglednijih radikala iz cele zemlje, nije uspeo da ostvari svoju nameru mada se na njegovom čelu kao predsednik nalazio sam srpski Patrijarh Dimitrije. Ostaje otvoreno pitanje kolika je, i kakva, bila uloga kralja Aleksandra u zakulisnim igrama oko podizanja spomenika čoveku u kome je on stalno gledao opasnost za svoje namere da u potpunosti zagospodari političkim životom zemlje. Ono što nije sporno to je da je u godinama pred Drugi svetski rat u Nišu, nedaleko od železničke stanice, bio otkriven spomenik (poprsje). Obeležje je uklonjeno nakon završetka rata i nije poznato šta se sa njim desilo. Na desetogodišnjicu Pašićeve smrti 1936. godine, poslanici Narodne skupštine su jednoglasno odlučili da se u dvorani za sednice postavi njegova bista. Postavljena u toku naredne godine, stajala je u Skupštini po svojoj prilici do 1945. da bi verovatno posle toga bila uklonjena. Na sreću ovaj rad vajara Tome Rosandića je sačuvan. Prvi spomenik, ako se izuzme nadgrobna bista na Novom groblju u Beogradu, otkriven je u njegovom rodnom Zaječaru 16. 12. 1995. godine, prilikom obeležavanja sto pedeset godina od rođenja Nikole Pašića.
Bora Dimitrijević, Razvitak, XLII, broj 207-208, 2002.

---

Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Nasleđe za budućnost“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.