Obaveza je društva da pokrene zajednicu da pokloni veću pažnju sprečavanju nasilja, koje se iz godine u godinu povećava, zatim da osmisli i popularizuje svrsishodne strategije i angažuje ljudske i materijalne resurse neophodno potrebne za uspeh. Pored porodice i škole, važnu ulogu u društvu u prevenciji nasilja imaju i brojne druge institucije među kojima je i Zavod za javno zdravlje Timok u Zaječaru, koji ima pre svega preventivnu funkciju, kontinuirano radeći na očuvanju i unapređenju zdravlja stanovništva na področju Zaječarskog i Borskog okruga. U okviru zavoda funkcioniše Odsek za promociju zdravlja, čija je osnovna delatnost promocija zdravih stilova života. U ovoj instituciji potražili smo stručnjake da nam kažu kako oni promovišu zdrave stilove života, kako oni sprovode svoje aktivnosti kada je reč o neprihvatljivim vidovima ponašanja i nasilju, društvenom problemu koji itekako stvara kako kratkoročne, tako i dugoročne posledice i na pojedinca, i na zajednicu, i na društvo uopšte.
Ankica Živković Radenković, specijalista zdravstvene ekonomike u Zavodu za javno zdravlje Timok u Zaječaru, govoreći o tome navodi da je nasilje od uvek postojalo, od kako je sveta i veka, da će postojati i dalje, da ga je nemoguće u potpunosti iskoreniti, ali ističe da je prevencija nasilja ključ za stvaranje jednog bezbednog, zdravog i koliko-toliko harmoničnog okruženja u kome živimo, radimo i učimo.
„Kada razgovaram sa našim osnovcima i srednjoškolcima o prevenciji, obično prvo im postavim jedno jako jednostavno pitanje, po čemu se to čovek kao živo biće razlikuje od ostalih živih bića, zapravo koju to moć čovek ima za razliku od svih ostalih živih bića na ovoj planeti. Dolazimo do zaključka da je to moć govora – jedan od najvećih darova koje je priroda mogla da podari čoveku pored svih ostalih darova, sposobnost komunikacije sa ostalim ljudima koja može da se upotrebi na jedan, da kažemo, i pozitivan i negativan način. Opet ću se vezati za nama dobro poznate izreke – da lepa reč i gvozdena vrata otvara, kao što imamo i onu drugu krajnost – da reč može nekad biti oštrija i od najoštrijeg mača„, navodi Ankica Živković Radenković i dodaje:
„To znači da itekako treba da budemo pažljivi kada je reč o načinu kako baratamo našim rečima. Jednom rečju, reči su opasno oružje u ustima i malih i velikih ljudi. Uvek treba paziti da izgovorena reč nekog ne povredi. Zapravo, jako je dobro što te naše reči u većini slučajeva nekog oraspolože, nasmeju, učine, da dobije veće samopouzdanje. Međutim, postoji i ona druga krajnost kada nekog povredimo, učinimo tužnim, pa čak i ljutim, što može izazvati agresiju, to jest da iz jednog najobičnijeg sukoba dođemo do nasilja, to jest da sukob eskalira u nasilje“.
Ljudi se veoma često nemarno odnose prema rečima koje izgovaraju sebi ili drugima, kao da reči nisu toliko važne, da samo dela treba shvatiti ozbiljno, naglašava naša sagovornica i dodaje da je važno da budemo svesni činjenice da su reči produžeci naših misli.
Ankica Živković Radenković skreće pažnju i na činjenicu da svi mi često grešimo kada poistovećujemo sukob, nasilje i zlostavljanje.
„Veoma često svi mi u jedan isti koš stavljamo i sukob i nasilje i zlostavljanje. Međutim, ovde moramo da napravimo razliku. Šta je sukob? To je deo naše svakodnevnice, posledica različitosti u mišljenjima, željama, verovanjima, stavovima. Zapravo, on je svakodnevan i javlja se na svim mestima gde ljudi žive, rade, uče. Sam po sebi sukob nije ni pozitivan ni negativan. Može se rešiti na jedan, da kažemo, nenasilan, konstruktivan način i konstruktivno rešenje sukoba dovodi do osećaja zadovoljstva i jedne i druge strane, a za to je neophodan jedan obostran kompromis. Jednom rečju, sukob zna ponekad da bude i prilika za napredak. Međutim, sukob postaje negativan kada se osoba ponaša agresivno, kada nema onu osnovnu veštinu komunikacije, konstruktivnog rešavanja konflikata, kada govori ili čini nešto što nanosi štetu drugoj osobi. Onda možemo da govorimo o nasilju“, kaže Živković Radenković i dodaje:
„Nasilje, bilo da se dešava u porodici – porodično nasilje, u školi – vršnjačko nasilje, na poslu – mobing, kako ga već zovemo, predstavlja namerno povređivanje druge osobe ispoljavanjem, isticanjem moći nad samom žrtvom i nanošenjem boli i patnje“.
Ankica podseća da nasilje predstavlja oblik agresivnog ponašanja prema drugoj osobi, prema sebi, prema imovini, odnosno stvarima.
„Kada govorimo o vršnjačkom nasilju, koje je u poslednje vreme, poslednjih godina, itekako aktuelno, ono predstavlja sukob dve osobe jednakih snaga koje se tuku ili vređaju, i to možemo nazvati nasiljem. To ne mora biti zlostavljanje, ako se dogodi jednom i više ne ponovi. Međutim, ako dozvolimo da se to ponavlja, to je zapravo nasilje koje traje duže, u kontinuitetu, znači ponavlja se i ponavlja, onda već to nazivamo zlostavljanjem“, ističe naša sagovornica i dodaje:
„Zlostavljanje je namerno nasilno ponašanje učinjeno s ciljem povređivanja drugoga. Kada govorimo o vršnjacima, o vršnjačkom nasilju, zlostavljanje je nasilje koje je usmereno na istog učenika od strane jednog učenika, ali u većini slučajeva se dešava da dva, tri učenika zlostavljaju jednog. Zapravo, kod zlostavljanja je situacija da jači napadaju slabije, za razliku od samog nasilja“.
Ankica naglašava da je zadatak društva, porodice, škole, institucija koje se bave preventivom, da se ne dozvoli da jedan najobičniji konflikt, to jest sukob, preraste u nasilje, odnosno zlostavljanje.
„Jedna od bitnih strategija, jedan od bitnih koraka u samoj prevenciji nasilja je pre svega obrazovanje i podizanje svesti. To jest informisanje ljudi o različitim oblicima nasilja, o njihovim uzrocima i posledicama koje ono samo sa sobom nosi. Glavni akteri su pre svega škole, zajednica i mediji koji itekako mogu da imaju važnu ulogu u podizanju svesti o nasilju“, navodi Živković Radenković.
Govoreći o vrstama nasilja naša sagovornica podseća da su to fizičko, psihičko, socijalno, seksualno i sajber nasilje, odnosno zloupotreba informacijonih tehnologija.
„Fizičko nasilje je oblik nasilja koji je najvidljiviji i na koji se najbrže reaguje. Međutim, jako žalosno je to što je u poslednje vreme, nažalost, veoma izražen kontinuitet ponavljanja višeg stepena fizičkog nasilja, odnosno tuče, davljenja, bacanja, prouzrokovanja opekotina, napada oružjem, za razliku od onog što smo ranije imali – zadirkivanja, udaranja čvrga, čupanja i sl.“, kaže Živković Radenković i dodaje:
„Psihičko nasilje, bez obzira na to što se mnogo manje pominje, što mnogo manje pričamo o njemu, ne znači da se manje i dešava, a ono obično prethodi fizičkom nasilju. Takođe je tu došlo do porasta učestalosti višeg stepena psihičkog nasilja, kao što je navođenje na korišćenje psihoaktivnih supstanci i narkotika, uključivanje u destruktivne grupe i organizacije“.
U porastu je, prema rečima naše sagovornice, i socijalno nasilje, od najobičnijeg dobacivanja, širenja glasina, podsmevanja, do porasta broja slučajeva maltretiranja jedne grupe prema pojedincu i prema drugim grupama, kao i organizovanje zatvorenih grupa, mlađima poznatije kao klanova, koje imaju za posledicu povređivanja drugih.
Kada je reč o seksualnom nasilju, koje počinje od lascivnih komentara, širenja priča, etiketiranja, Ankica naglašava da dolazi do porasta višeg stepena seksualnog nasilja u društvu, kao što je iznuđivanje i prinuda na seksualni čin, svlačenje, zavođenje, podvođenje, navođenje, silovanje, incest itd.
Veoma aktuelno nasilje poslednjih godina je pre svega sajber nasilje, odnosno zloupotreba informacionih tehnologija.
„Počevši od slanja uznemirajućih poruka, poziva, opet smo došli do povećanja učestalosti višeg stepena ovog nasilja, kao što je snimanje kamerom pojedinaca protiv njegove volje, distribucija tih snimaka i slika, snimanje nasilnih scena i dečje pornografije. Zapravo, otkad su društvene mreže prisutne u našoj svakodnevici, svi korisnici interneta, a najviše deca i mladi su itekako izloženi digitalnom nasilju. Za razliku od svih ovih prethodnih, navedenih vrsta nasilja, fizičkog, psihičkog, socijalnog i seksualnog, digitalno nasilje samom nasilniku pruža anonimnost. Kada je reč o društvenim mrežama, sve ono što znate o tom nekom „prijatelju“ je samo ono što vam je ta osoba rekla, a od svega toga možda baš ništa nije tačno. Informacije plasirane putem digitalnih medija u tom virtuelnom svetu se itekako brzo šire, a publika je u ogromnom broju, da ne kažemo, u neograničenom broju“, navodi Živković Radenković i savetuje:
„Moj savet je, što se tiče digitalnog nasilja, pre svega razmišljajte, budite oprezni, dobro razmislite pre nego bilo šta objavite ili podelite na društvenim mrežama, jer to može tamo na internetu ostati zauvek i neko može kad tad to zloupotrebiti. Za naše mlađe sugrađane – pre svega nemojte davati svoje lične podatke, adresu stanovanja, podatke o školi… Takođe, moramo biti pažljivi kada je reč o onome šta delimo ili kažemo u tom digitalnom prostoru, jer naše reči tu mogu nekog itekako povrediti. Jednostavno budimo ljubazni prema drugima i na mreži i u stvarnom životu. Ne šaljite poruke baš kad ste ljuti, pre nego što pošaljete poruku, dobro razmislite, to jest pre nego što kliknete pošalji, dobro razmislite i zapitajte se kako bi ste se Vi osećali da dobijete jednu takvu poruku. Budimo odgovorni, naša bezbednost na internetu zavisi od naših prijatelja, te je itekako značajno da ih biramo pažljivo kao i u stvarnom životu. Vodimo računa o tome sa kim se družimo, s kim ćemo popiti kafu, isto tako budimo oprezni i kada su u pitanju društvene mreže. Nema potrebe da svima dozvolimo pristup našim ličnim podacima“.
Ankica Živković Radenković ističe i da nasilje može imati mnogo različitih uzroka. Među njima je nedostatak veština za rešavanje konflikata i nesporazuma što može dovesti do eskalacije u agresiju i nasilje:
„To je zapravo nedostatak efikasnih strategija za komunikaciju i rešavanje sukoba. Zatim, stres i pritisak mogu biti uzrok nastanka nasilja. Veoma visok nivo stresa, pritiska ili frustracija može dovesti do eskalacije emocija i agresivnog ponašanja i to može biti posledica i nekih ekonomskih problema, ličnih poteškoća ili drugih stresova u životu“.
Takođe, ističe Ankica, kada pojedinci osjećaju da im se osnovne potrebe za ljubavlju, za dodirom, za pažnjom, sigurnošću ili pravdom uskraćuju i ne zadovoljavaju mogu postati skloniji jednom agresivnijem nasilnom ponašanju kako bi izrazili svoje frustracije, svoje nezadovoljstvo.
Zloupotreba supstanci, takođe, može biti uzrok nastanka nasilja.
„Upotreba alkohola i droge može smanjiti inhibiciju i povećati agresivno ponašanje. Zloupotreba supstanci često igra ulogu u porodičnom i uličnom nasilju, kao i neki kulturološki faktori, mentalno zdravlje. Osobe sa određenim mentalnim zdravstvenim problemima, poput poremećaja ličnosti, i impulsivnih poremećaja mogu biti sklonije nasilju“, objašnjava Živković Radenković i dodaje:
„Kada govorimo o vršnjačkom nasilju tu je vršnjački pritisak. Zapravo, mladi često podležu tom vršnjačkom pritisku i grupnom nasilju, u želji da se dokažu, da pripadnu određenoj grupi, ili da zadovolje očekivanja svojih vršnjaka, što može itekako dovesti do nasilnog ponašanja“.
Baveći se posledicama nasilja, Ankica Živković Radenković ističe da sve vrste nasilja imaju i kratkoročne i dugoročne negativne posledice koje utiču na psihološki i emocionalan razvoj, a samim tim i na dalju proces učenja kod dece.
„Kod žrtve nasilja vrlo često se primećuju posledice kao što su depresija, teskoba, ideje o samoubistvu, o samopovređivanju, problemi sa prilagođavanjem u društvu, slabo samopouzdanje kod dece – dolazi do slabijeg uspeha u školi, koji je itekako povezan sa neuključivanjem i nezainteresovanošću, dolazi do psihosomatskih problema. Kod žrtava se veoma često razvijaju i glavobolje, bolovi u stomaku, poteškoće sa spavanjem, poteškoće sa govorom itd“.
Savet najmlađima je da potraže pomoć od osobe kojoj veruju, a to su roditelji, staratelji ili neki bliski član porodice, to su ljudi od poverenja. Nasilnici nisu navikli da sama žrtva ima prijatelja.
„Ključno za celu ovu priču je da osluškujemo potrebe drugih ljudi, da prepoznamo da li im treba razgovor ili ćutanje. Ponekad je dovoljno da nekog samo potapšete po ramenu, ponekad je dovoljan samo zagrljaj ili jednostavno dovoljno je samo to prisustvo. Biti prisutan i zainteresovan za drugog, bitno je ne samo među članovima porodice i prijateljima, već i u društvu uopšte. Bitna je pre svega podrška okoline“, zaključuje Ankica Živković Radenković.
Sadržaj je objavljen u okviru projekta „Izazovi i mogućnosti – Mladi u Zaječaru i zaječarskim selima“. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.