Kada čujemo karakterističan zvuk sirene ili nam je potrebna hitna medicinska pomoć, setimo se njih – onih koji, čini se, nemaju pravo na grešku, jer će ta greška nekoga koštati života. O izazovima u Hitnoj službi zaječarskog Zdravstvenog centra, lepim i teškim trenucima, pričali smo sa doktorkom Bojanom Petković, specijalistom urgentne medicine, koja ovaj humani posao obavlja više od dve decenije.
Još na studijama u Nišu, Bojana je znala da će biti deo tima Hitne službe jer, kako kaže, posao koji obavlja je za nju najplemenitiji.
„Ovo mi je prvo radno mesto, došla sam maja 2001. godine iz Leskovca. Tadašnji direktor Zdravstvenog centra me je pitao šta volim i šta bih volela da radim jer na na početku biramo između opšte službe, hitne službe i pedijatrije. Ja sam tada odabrala hitnu službu jer sam to zaista volela i volim taj poziv i dan danas. Prvi radni dan mi je bio 9. maj. Pamtim početak i sećam se da je bio prisutan strah, ali i nesigurnost. Iako su tu bile kolege da uvek pomognu, ipak, svaki dan je bio nepoznanica. Ne znate kako ćete početi, a kako završiti smenu, ali sve to daje ovom pozivu posebnu čar. Upisala sam 2003. godine specijalizaciju, 2007. završila, i evo, ovde sam i danas“, počinje priču doktorka Bojana.
Rad u Hitnoj službi je stresan posao jer su oni koji taj posao obavljaju svedoci teških životnih situacija. Najmanje kašnjenje može dovesti u pitanje život pacijenta, a nekada zavisi od samo nekoliko sekundi, minuta.
„Svesni smo kakav posao radimo, da od naše brzine, spretnosti, pružanja prve pomoći često zavisi nečiji život, ali kada odemo na intervenciju ne razmišljamo o tome. Prvo što nam ja na umu je da ukažemo pomoć, nema tu mesta ni panici, ni bojazni, samo se fokusirate na problem i radite onako kako najbolje znate. Kada sve prođe, ukoliko je sve prošlo onako kako treba, srećni smo i zadovoljni, pratimo oporavak pacijenta, a ukoliko nije, onda tek nastupa tuga“.
SVAKI SPASEN ŽIVOT JE USPEH ALI SLIKE POVREĐENIH U UDESIMA, SAMOUBISTVA, SE NE ZABORAVLJAJU, SAMO VREMENOM POLAKO BLEDE
Njihov posao, čini se, odvija se kao na pozorišnim daskama – uvek je prisutna „publika“ koja pomno prati tok radnje.
„Da li je javno mesto ili ste u nečijoj kući, uvek je neko prisutan kada ukazujete pomoć. Nekada smeta pritisak okoline, a u većini slučajeva nam ljudi i pomažu informacijama, jer nam informacije o onome kome je potrebna pomoć mnogo znače kada nas neko pozove i izađemo na teren. Ja nikada neću zaboraviti jednu intervenciju koja mi je zaista teško pala, jer smo svi mi koji ovaj posao radimo „od krvi i mesa“, pogađaju vas loše stvari. U pitanju je bila reanimacija mlađeg čoveka, pored koga je bilo dete od pet, šest godina. Leži i vrišti, tu su supruga, majka, sestra… U tom trenutku čujete vrištanje „pomozite, šta radite to“, razumljivo je, ljudi strahuju za živote najbližih, a mi i pod takvim pritiskom moramo da razmišljamo, delujemo, ukažemo pomoć. Na žalost, ta situacija se završila onako kako niko nije želeo. Takve situacije su najstresnije, kada i pored sve vaše pružene pomoći ne uspete da spasite život pacijenta“, priča nam doktorka Bojana.
Ovakve i slične slike vremenom blede, ali se nikada ne zaboravljaju, dodaje naša sagovornica. Poseban utisak, kako kaže, ostavljaju povređeni u saobraćajnim nesrećama, samoubistva, povređena deca.
„Ono što je loša strana posla je da i kada završite smenu vi ne možete da ne mislite o intervencijama, te slike u glavi vam ostaju, posebno kada su saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom, kada su u pitanju povrede ili smrt dece, samoubistva. To vremenom bledi, ali nikada se ne zaboravlja. Nikada neću zaboraviti intervenciju kada sam zatekla dete sa opekotinama, znate, ljudi smo, ne možete da dođete kući i da se pravite kao da se to nije desilo, kao da niste to videli. Naviknete se vremenom na takav posao, ali ne možete tek tako da se isključite i ne sećate kada dođete kući“, kaže doktorka Bojana.
STRES SE ZAMENI DOBRIM OSEĆAJEM KADA SPASITE NEČIJI ŽIVOT
Koliko god da se u ovom poslu vide loše stvari, kaže naša sagovornica, on ume da bude i lep jer su zaposleni u Hitnoj službi u mogućnosti da spasavaju ljudske živote.
„Ovaj posao je za mene najhumaniji posao i nikada ga ne bih menjala. Nekako sav stres koji doživete bude zamenjen dobrim osećajem kada pomognete nekome i ta ravnoteža nas verovatno održava. Dok ste u dvanaestočasovnoj smeni adrenalin je stalno prisutan. Dobijete poziv i odmah kreće „trka“ u kojoj se maksimalno trudimo da pobedimo, inače će to nekog koštati života“, kaže naša sagovornica i napominje, da je rad u Hitnoj službi timski posao i da je svaka karika i lancu veoma važna, i vozač, i lekar i tehničar.
„Gledamo da na terenu uvek imamo i muškarce i žene u ekipi, ukoliko je moguće, jer je ovako teško. Bilo je situacija da je pacijent kome se ukazuje pomoć krupan, težak, pa ne može žena sama da ga podigne. Znate, sve u ovom poslu ima svoje i svako je u ovom timu veoma važan kako bi posao bio uspešno obavljen“, kaže doktorka Bojana.
Na naše pitanje kako provodi slobodno vreme kada nije u Hitnoj službi, naša sagovornica odgovora:
„Svoje slobodno vreme provodim u razgovoru sa ćerkom koja nije u Zaječaru, na studijama je, i u šetnji sa svojim psima koji mi pružaju beg od svakodnevice i ružnih događaja. Šetam ih, družim se sa njima, oni me relaksiraju. Morate da nađete „ventil“, inače drugačije ne možete da radite ovako stresan posao“.
Služba hitne medicinske pomoci u zaječarskom Zdravstvenom centru ima jedanaest lekara, od kojih je jedan na specijalizaciji, 13 tehničara i medicinskih sestara i šest vozača, raspoređenih u pet smena. Svaki tim za izlazak na teren čine lekar, tehničar i vozač, dok u Službi hitne pomoći ostaje lekar i tehničar. Hitna funkcioniše kao tim.
U toku jedne smene postoji samo jedna terenska ekipa koja je zadužena za ceo grad i 42 sela i koja u proseku izađe deset puta na teren. Isto toliko intervencija, druga ekipa obavi u Službi hitne pomoći. Ukoliko istovremeno ima nekoliko poziva od strane građana za neophodno pružanje hitne pomoći, ekipa reaguje prema stepenu hitnosti.
Žene u fokusu – Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.