Sedamdesetdvogodišnja Nadica Ćirić iz staroplaninskog sela Balta Berilovac, koju od milja svi zovu baka Naca, jedna je od retkih koja se već deceniju i po uspešno bavi seoskim turizmom. Za Vilu “Babin Zub” koja je poznata po ukusnoj hrani i specijalitetima koje je baka Naca sačuvala od zaborava, uvek se traži mesto više, a gosti iz Amerike, Holandije, Rumunije, Francuske, Engleske i cele Srbije uvek se rado vraćaju mestu gde živi junakinja naše price. Ipak, da li je baka Naci bilo lako da u selu koje je iz decenije u deceniju bilo sve praznije, sačuva sve čarolije istočne Srbije?
Utkati novi život porodičnoj kući u selu koje je iz decenije u deceniju bivalo sve napuštenije, nije bilo ni malo lako, polako nam započinje svoju priču baka Naca iz starpolaninskog sela Balta Berilovac. Pre nego što je porodična kuća postala „Vila Babin Zub“ koja je uvek puna gostiju što iz Srbije, što iz inostranstva, Naca je bila radnica konfekcijske firme u Kalni, a na posao, kako kaže, iz jednog sela u drugo, išla je peške – nahrani stoku, spremi se i za 40 minuta je već na radnom mestu.
Nakon sedmogodišnjeg rada u fabrici, baka Naca je ostala bez posla, a uz pomoć sina Slaviše i ćerke Slađane, ali i podsticajnih sredstava države, prihvatila je da započne jednu novu životnu priču.
„Na sinovljev predlog, a uz pomoć direktorke Turističke organizacije Knjaževca, naša porodična kuća u kojoj smo ostali samo suprug Ljubinko i ja, postala je mesto okupljanja turista iz svih krajeva sveta. Prvo mi je sin predložio, pa me je pozvala direktorka Turističke organizacije koja mi je objasnila da je turistima potreban smeštaj. Ja sam, sećam se rekla „kod men u sobe će se izlegnu golubovi, ja i ne izlazim na sprat, dosta su mi dole jedna soba i kuhinja“, priča nam baka Naca živopisnim staroplaninskim govorom.
Kako para nije bilo za renoviranje kuće, prijavili su se na konkurs Ministarstva, i projekat je odobren. Bespovratna sredstva u iznosu od 620 hiljada dinara su pristigla i baka Naca i njena pordica su krenuli u akciju.
„Ni ta sredstva nisu bila dovoljna za renoviranje, pa smo pozajmljivali od prijatelja i uspeli konačno da napravimo pravo seosko domaćinstvo koje će će se baviti seoskim turizmom. Ali, to je tek bio početak promene u mom životu jer da bi sve bilo kako valja, potrebo je mnogo raditi. Potrebno je ustati u 5 ujutru, da bi se za goste napravio doručak. Doručak gosti sami biraju, a mi smo tu da im ispunimo želje. Nakon toga se čiste sobe, priprema ručak, iznosi se slatko, rakijica… Uveče, do ponoći pravimo vanilice, krofne, šta god treba, da ima za sutra. Slobodno vreme se provodi u bašti jer je naša hrana domaća. Često gosti odu sami do plastenika pa uberu paradajz. Sve što možemo proizvodimo, papriku, krompir, luk i znamo šta proizvodimo, prskamo samo sodom bikarbanom, po receptu jednog profesora“, kaže Nadica.
Ova revnosna čuvarka tradicije i staroplaninskog govora podseća i na tradicionalna jela koja su na njenoj trpezi obavezna.
„Niko nije iz Vile Babin Zub otišao a da ne proba belmuž, dzipu, po koliko vrsta domaćih sokova, slatka. Svima je zanjimljiva ta dzipa čorba, a to je jelo koje je zaboravljeno. Svi su oduševljeni tom hranom, posebno stranci. Volimo da ugostimo one koji dođu kod nas, sve spremamo – ko šta voli, to spremimo, ali je bitno i da se i najave jer ne možemo sve da postignemo, hrana se ne sprema na brzinu“, kaže domaćica kuće.
Baka Naca se uvek rado priseća svog učešća u emisiji Kuhinja moga kraja, koja joj je, kako kaže, bila prekretnica u razvoju staroplaninskog turizma.
„Prepoznaju me ljudi. Deca se slikaju sa mnom kad dođu ovde, to je jedno lepo iskustvo, a od tada ne pamtim da nam je kuća nekad bila prazna. Gosti se rado vraćaju, imamo jednu grupu ljudi koja je ovde bila 17 puta. Volim da se družim sa ljudima, razbolela bih se da nemamo punu kući gostiju, da pričam sa njima, šalim se. Uživam sa turistima“, priča Naca.
Ipak, baka Nacu noge polako izdaju pa ne može više sve da postigne kao nekada. Iako je suprug Ljubinko zadužen za stoku, pomaže i u još nekim poslovima, baka Naca ne bi mogla da nastavi da se bavi seoskim turizmom bez pomoći ćerke Slađane, koja je nakon 19 godina rada u trgovini, napustila grad, vratila se u Balta Berilovac, i sada sa zadovoljstvom u svojoj rodnoj kući obavlja poslove i druži se sa ljudima – često od svitanja do ponoći.
„Oko pola sedam ustajem, nekad i ranije, zavisi kakvi su zahtevi gostiju. Uveče završavamo do 11, nekad i duže. Već šest godina sam ovde i kad nekad nema gostiju, a to je baš retkost, nedostaju nam. Volim sa njima da pričam“, kaže nam Slađana Živković (49), baka Nacina ćerka, inače, specijalista za džemove i slatka.
„Uključena sam ovde u mnoge poslove. Krenula sam odavno da pravim slatko od paradajza, svake godine sam povećavala broj tegli i na kraju došla do 150. Pravim slatko od crne zove i sirup. Pravimo ajvar, pindžur, ljutenicu.
Na pitanje da li bi se nekada vratila u Knjaževac i ostavila selo i planinu, Slađanin odgovor je odlučan:
„Ne bih se nikada vratila u grad, ni za kakvu platu. Ovde mi ništa ne fali, sve imam. Nije lako, radi se, ali ovo sa zadovoljstvom radim. Nađem i za sebe vreme, pa tako odem do grada, kupim neke krpice i slično, ali život u gradu? Hvala, više ne“.
Svakako, prava je sreća da se u staroplaninskim selima još uvek mogu naći čuvari tradicionalnih vrednosti poput baka Nace i Slađe. Dok je onih koji se ne odriču svog ognjišta, govora, starih jela i mezetluka, pravih vrednosti, i rado ih dele sa drugima, ima nade da će sela, možda za neku deceniju, dobiti baš onakav sjaj i vrednost kakav i zaslužuju jer se, kako se čini, često zaboravlja, da je narod, koji izgubi svoju tradiciju, izgubio sve. I šta ćemo onda?
Sadržaj je objavljen u okviru projekta “U fokusu: Žene u Knjaževcu i knjaževačkim selima”. Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Knjaževac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.