Čitaonica sajta alekmed.rs i Rajačka škola zdravlja (dr Petar Paunović) kao što smo već ranije prenosili, osmislili su Leksikon zdravstvene kulture Timočke krajine, kako bi se čitaoci bolje upoznali sa zdravstvenom kulturom ovog regiona, kako bi doprineli čuvanju kulturne baštine u toj oblasti, kako bi se definisalo zdravlje i odnos stanovništva prema životu i zdravlju, pojam zdravstvene kulture, ali i kako bi se doprinelo zdravstvenom prosvećivanju i zdravstvenom napretku uopšte.
Na „Leksikonu zdravstvene kulture Timočke krajine“ rade istoričari, etnolozi, antropolozi, medicinari, sociolozi i drugi stručnjaci koji se bave životom i zdravljem stanovništva. Podaci koji su korišćeni u izradi leksikona prikupljani su iz dokumenata lokalnih i državnih arhiva, novina, video i filmskih zapisa, zbornika radova, „Razvitka“, Arhivskog nasleđa, „Baštenika“, „Timočkog medicinskog glasnika“, GEM-a, monografija zdravstvenih ustanova, monografija sela na području Timočke krajine i iz drugih izvora i literature.
Iz Leksikona
III – Život u gradovima
Život u gradovima uvek se razlikovao od onog u selima. Ipak, ta se razlika mnogo manje primećivala u odnosu sela i onih naselja koja su, iz dana u dan, postajala sve razvijenija – rudarska naselja kakva su bila Bor, Majdanpek i Vina u knjaževačkom kraju.
Pišući o razvoju zdravstva u Knjaževcu* Dragan M. Ivanović dao je veoma ilustrativne opise života sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Iz njih se jasno vidi da ponašanje gradskog stanovništva, koje bi trebalo da je prosvećenije i na većem kulturnom nivou od onog stanovništva na selu, često nije u skladu sa higijenskim propisima.
Elem, u jednoj naredbi Suda opštine Knjaževac, od 24. februara 1925. godine, stoji „šta sve pojedini nevaljali i nesavesni ljudi čine“, a što je protivno zakonima, moralu i narodnom zdravlju. Na primer, jedni usred varoši drže svinje, a drugi su napravili torove i čuvaju po stotinu i više brava ovaca. Treći svoje ulice, avlije, pomijare, kazane, nužnike ne čiste, niti đubre na određeno mesto izvoze, već ga spaljuju u varoši i proizvode smrad, a četvrti đubre i kojekakve strvine bacaju pored Timoka ili u Timok, po ulicama, putevima ili praznim placevima. Peti čuvaju pse tako da ih puštaju da skitaju po varoši i polju… Neki od mehandžija, kafedžija, kasapa, aščija, piljara, i njima slični, imaju u svojim radnjama poslugu, koja boluje od škrofula, jektike i drugih kojekakvih zaraznih bolesti. Svi pomenuti su isuviše nečisti, a prodaju i pokvarena jela i pića što često biva razlog trovanja i zaražavanja zaraznim bolestima. Šta tek reći o pekarima koji su mesili hleb zahvatajući vodu iz Timoka.
Kada je reč o zdravstvenim prilikama, postoje opisi i onih koji se bave klanjem stoke. Oni to čine „kad hoće i gde hoće“, a stoku pre klanja ne pregleda marveni lekar ni kmet, pa se često događa da prodaju pokvareno meso. Žene pored česama i bunara peru sudove, veš i splačine prosipaju. Opisano je i da ima takvih koji goli kupaju konje, ili se goli kupaju na mestima kud prolaze žene, a ima i onih koji radi svog uživanja pucaju oružjem i raketama.
Higijena u javnim objektima bila je na veoma niskom stupnju. Kafane i gostionice, ćevabdžinice, kasapnice, aščinice i mlekarnice bile su često neokrečene, sa prljavim nameštajem, a oni koji su u njima radili, takođe su bili nezdravi i najčešće u prljavim odelima.
Slično stanje bilo je i u drugim varošima. Česte su bile epidemije crevnih i kapljičnih zaraznih bolesti. Kad god bi se dogodile, hitno su formirane komisije koje su predvodili lekari i sreski sanitetski referenti, sa zadatkom da pregledaju varoš i utvrde higijensko stanje.
„Krajinske novosti“ broj 18/III od 18. novembra 1932. godine*, pisale su o „sanitarno-policijskom pregledu varoši“, a rešenjem načelnika sreza negotinskog formirana je komisija koja je bila u obavezi da pregleda svako dvorište, javne lokale, ulice i kasapnice.
* Dragan M. Ivanović, „150 godina bolnice u Knjaževcu“, Knjaževac 2001.
* „Krajinske novosti“ broj 18/III od 18. novembra, Negotin 1932.
