Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Božić, dan rođenja Isusa Hrista. Božić slave pravoslavne crkve koje se drže starog, julijanskog kalendara. Pored Srpske pravoslavne crkve, između ostalih, to su i ruska i gruzijska crkva, jerusalimska pravoslavna patrijaršija i Sveta Gora. Vernici Božić vide kao najradosniji hrišćanski praznik koji se slavi tri dana. Božić je u Srbiji od jula 2001. godine i jednodnevni državni praznik.
O Božiću treba svi da su veseli i zadovoljni. Nezamislive su svađe i rasprave. Ako su neki od pre posvađani, na Božić se pomire samo za ovaj dan, a već sutradan nastave po starom. Pripreme za praznik počinju znatno ranije. U Popovom polju i drugim krajevima početak božićnog praznika počinje pokladama, maskiranim povorkama koje predvode „deda i baba“. U nekim krajevima direktno govore o dolasku božastva Božića „iz dalekog kraja“ i njegov dolazak se očekuje sa velikim nestrpljenjem. Stariji ljudi svakog dana iskupe decu i pokazuju im po brdima gde je Božić tog dana stigao na putu do njih. Na Badnje veče misli se da je Bog stigao i to kroz odžak i da se sakrio na tavanu. Deci se daju pokloni koje je on doneo. U urbanim sredinama naziva se još i Božić Bata.
Na Božić se ne primaju gosti niti odlazi u tuđe kuće. Ovo je isključivo porodičan praznik. U takovskom kraju žene ujutru kupaju decu, režu nokte, oblače im nova odela. Neko od starije, muške, dece odlazi po vodu za česnicu. U kući se pali trokraka sveća koja stoji u situ sa svim vrstima žita. Kada se dete vrati sa vodom svi ukućani se zajednički mole Bogu.
Na ovaj praznik deca govore uobičajeni božićni pozdrav: „Hristos se rodi“ i odgovaraju „Vaistinu se rodi“. Za to vreme domaćin odlazi na vodu, koju blagosilja bacanjem kukuruza, bere pupoljke od drena i sve to sa vodom donosi kući. Svako od ukućana proguta po jedan pupoljak i popije po malo vodem da bi u toku godine svi bili zdravi „kao dren“. Potom dolazi položajnik. To je obično neki rođak ili mlađi komšija, skoro uvek muško i tzv. „batlija“, odnosno osoba srećne ruke. Kada se on pojavi, svi u kući poskaču i nastaje igra ko će koga da prevari. Položajnik džara vatru i prvi sagorele badnjake dodiruje govoreći: „Koliko žara toliko para, koliko varnica, toliko u kući zdravlja, u toru ovaca, u staji goveda, u košnici pčela itd“. Zatim oko njega nastaju ponovo igre: deca mu izmiču tronožac, pokušavaju da ukradu jednu cizmu ili opanak. On se u početku ne da, ali kasnije popušta, što izaziva ponjavom – da bi kajmak na karlici bio tako debeo. Tada nastaje služenje i sve najlepše od jela i pića se pred njega iznosi. On mora dobro da se služi i da dobro potegne iz flaše – da bi kuća domaćinova u svemu napredovala i bila puna. Ako se malo i napije, pa čak i odspava neko vreme, to se smatra za dobar predznak. Pri odlasku ukućani ga darivaju sitnim poklonima, a u pojedinim krajevima kolju mu i pevca.
Ručak počinje tako što domaćin iseče srce pečenice i svakom dodeli po parče da pojede bez hleba, a onda se lomi božićni hleb – česnica. U česnicu domaćica prilikom mešanja stavlja novčić, zrno žita i simbole za raznu vrstu stoke. Šta ko pronađe u parčetu česnice, tim će se poslom baviti, jer će mu ići od ruke.
