Današnja nedelja je u srpskoj narodnoj tradiciji veoma posebna i za nju se vezuje mnogo običaja i verovanja od kojih su se neka zadržala sve do današnjih dana.
Istraživač i etnolog Vladimir Nikolić piše 1910. godine da je u pirotskom kraju „od Sretenja do belih poklada bivalo ljuljanje mladeži po ljuljaškama. LJuljća je podizana na nekom velikom drvetu i ona je bila od konopca ili drveta“. U smiraj ovog dana počinjalo je vitlanje oratnica (ili olalija) po raskršćima: „Još danju ih deca spreme da bi bile gotove za prvi mrak. Obično se nađe jedno račvasto omanje drvo, a između onih račva, kao procep, natrpa se dosta slame i uveže. Svako dete napravi po nekoliko ovakvih oratnica. I kad bude uveče na poklade, onda se skupe po raskršćima, te upale ove buktinje i vrte sa najvećim uživanjem i radošću.
Najsvečanije i najrasprostranjenije poklade u toku godine su Bele, tako nazvane po Beloj nedelji. Zovu ih: Velike, Uskršnje, Završne (poslednje zimske), Prostene, Proćke. Proštene ili Proćke se nazivaju zato što se tog dana kao i na Božić zaboravljaju svađe i uvrede. Mlađu idu starijima, nose bocu rakije i poklone za ukućane. Zet obavezno obilazi tasta, taštu, kuma, starojka i traži proćku da može časno da započne post. Kad uđe u kuću poljubi ruku tastu pruži rakiju i kaže: „Oprosti, dedo“, a stariji odgovara „Neka ti je prosto, sinko“.
U Pčinji navuku kamare slame na sred sela, pa to zapale. Tada se mladići junače preskačući vatru. Ta vatra se zove krleštica i žene misle da je dobro pepelom od nje maziti decu da ne bi imala vaške i buve, da budu čista cele godine.
U Srbiji je bilo rasprostranjeno mišljenje da na ovaj dan ima najviše veštica. One se obično skupe na medena guvna, tu prvo pevaju i igraju, a onda se dogovore koja će na koju stranu i koje sve kuće će da posete. Zato se na razne načine sprečava njihov dolazak, ljudi stavljaju ćebad na prozore da se ne vidi svetlo, zavezuju se verige, zabadaju noževi na ulazna vrata, spaljuje stara obuća ili gume na ognjištu, da sve smrdi i otera vešticu, puca se iz puške preko kuće. Maloj deci se garavi mali krstić na čelu i preko noći se kod njih ostavlja svetlo.
Bele poklade su praznik čitavog sela. Tog dana se svi međusobno druže i čašćavaju. Toga dana se što više jede, i nije retkost da se dva puta seda za ručak ili večeru. Veselje, pijenje i jelo traje do ponoći.
U ponoć nasupa Uskršnji post i vernici će se u narednih šest nedelja uzdržavati od hrane, pića, ali i loših misli i dela. Koreni poklada su paganski i vezani su za obeležavanje kulta Sunca i dolaska proleća. Ipak, običaje je vremenom prihvatila hrišćanska crkva i prilagodila ih.
Prema narodnim običajima, poklade su praznik koji uvek za ručak treba da okupi sve članove porodice. Trpeza Belih poklada, treba da bude ispunjena jelima koja se spremaju od jaja, sira i drugih mlečnih prerađevina. Stari kažu da se na današnji dan pozivaju i siromašni susedi i prijatelji jer svi treba da se „omrse“ tokom zajedničkog obreda i složno i u veselju uđu u post koji će trajati do Vaskrsa.
