KORADŽIJSKI ZANAT U ZAJEČARU I DALJE ŽIVI: Upoznajte bračni par Milošević koji decenijama čuva stare tajne dobrih majstora od zaborava
Pre jednog veka biti koradžija u Srbiji bilo je veoma cenjeno zanimanje koje je omogućavalo častan izvor prihoda, težak ali pošten život. Koradžijska proizvodnja bila je organizovana u zanatskim radnjama za koje se uglavnom čulo nadaleko i naširoko, a posao su vodili majstori. Danas je zanatlija sve manje, a oni koji nisu odustali od negovanja tradicionalnih majstorija snalaze se kako znaju i umeju. Među njima je i bračni par Milošević iz Zaječara koji decenijama neguje koradžijski zanat. Vremenom se njihov asortiman proširio, pa osim domaćih kora, u njihovoj radnji možete naći mekice, kiflice, razne vrsta pita ali i ono što je danas retkost – veliku dozu pozitivne energije.
Industrijske kore danas možemo naći na svakom ćošku, ali ako želimo prave, domaće kore za pitu, moramo da zasučemo rukave ili da pronađemo dobrog zanatliju. Ko još u Zaječaru neguje koradžijski zanat i zbog čega? Odgovore na ova pitanja pronašli smo u maloj zanatskoj radnji, nedaleko od starog bioskopa „Timok“, koja ove godine proslavlja 64. rođendan. Tamo su nas sa osmehom dočekali Vesna i Jovan Milošević, koji skoro tri decenije čuvaju stari zanat od zaborava. Njihova priča počinje ovako:
“Ova koradžijska radnja nastala je davne 1957. godine. Prvobitno je bila u ulici Svetozara Markovića, da bi 1967. godine dobila novu adresu – Vojvode Mišića 15. Moji roditelji su osnovali ovu zanatasku radnju u kojoj smo odrasle moje dve sestre i ja. Sestre su završile fakultete, otišle su odavde i zaposlile se, ja sam upisala Ekonomski fakultet u Nišu, ali sam ga u četvrtoj godini napustila i došla ovde kako bih nasledila ovaj, ne tako lak zanat. Dok smo bili svi na okupu, nas tri smo pomagale roditeljima jer znate kako, u zanatskoj kući se to tako radi, znalo se, kad treba pomoć, svi se okupimo i pomažemo. Tako sam vaspitala i naučila i svoju decu. Nekako je bilo očekivano da ću ja naslediti ovaj zanat, jer najmlađe dete u kući ostane uz roditelje, bar se u to vreme tako znalo. Otac je u međuvremenu umro, mama je ostala sama, i kada je ona sve manje mogla da radi, ja sam počela da radim sa njom, dok je ona počela polako da se povlači iz posla. Imala sam 24 godine tada“, počinje svoju priču Vesna Milošević (54) majstor svog zanata, koja kaže, da tada nije ni bila svesna koliku odgovornost preuzima na sebe. Na njenu veliku sreću i zadovoljstvo, ubrzo dobija veliku pomoć i podršku, kako u poslu, tako i u životu.
„Preuzimanje posla je išlo spontano, znalo se da moram da radim, da ujutru ustajem rano, mesim testo, mušterija je bilo jer je već to bio razrađen posao ali je postojala doza straha, da li ću ja uspeti da uspešno nastavim tamo gde su moji roditelji stali. Kod moje majke je postojao još veći strah kako ću ja sama jer ja sa 24 godine nisam možda ni bila svesna kakav posao preuzimam i da treba da opravdam poverenje kupaca. U međuvremenu sam upoznala sadašnjeg muža, on je radio tada u Keramici, ali je ostavio posao da bi meni pomogao. Tako smo počeli zajedno da se borimo za ovu zanatsku radnju, a kasnije i za porodicu“, kaže Vesna.
Kako to obično biva kada dugo radite neki posao, on vam polako, često neprimetno, „ulazi u krv“ i postaje vaša velika ljubav. To se može videti i u Vesninom primeru.
„Da mi je neko rekao da ću se baviti ovim poslom, ne bih verovala, ali ja sada ne mogu da zamislim dan bez ove radnje, svakodnevno sam ovde, od ujutru do uveče. Ovo je zanat koji se uči. Nekada si morao da polažeš ispit ako želiš da se baviš pravljenjem kora. Ja se sećam, bila sam treća godina Ekonomskog fakulteta, majka me zove i kaže „Vesna ti sutra moraš da ideš da polažeš ispit za pravljenje kora, imaš radnju, moraš da polažeš“. Ja odem, uspešno položim taj ispit i dobijem diplomu. Sada više toga nema“.
Vremenom su Miloševići proširili proizvodnju pa se u njihovoj ponudi, osim domaćih kora, sada nalaze razne vrsta pita, kiflice i mekice. Miris se često širi ulicom, pa stalne mušterije ali i slučajni prolaznici često ne mogu da odole ovoj ponudi.
„Ova radnja je bila koradžijska radnja sve do 1995. godine, kada smo rešili da malo proširimo asortiman. Tada smo počeli sa pravljenjem svih pita, počeli smo proizvodnju peciva, a nekoliko godina kasnije i proizvodnju mekica. Kore su se vremenom sve slabije prodavale, 90-tih godina je bila ekspanzija koradžijskih radnji jer su ljudi ostajali bez posla pa je to bilo najminimalnije ulaganje, kako bi nešto radili. Zbog toga smo počeli da se bazirimo na pravljanje pita i mekica, a uskoro će u našoj ponudi biti i američke krofnice. Prvobitno smo prodavali ovde u radnji, a zatim su ljudi mogli da nas vide i na vašarima“, priča Vesna i dodaje da vašare obožava.
„Toliko volim prodaju na vašarima, da ne mogu da vam opišem rečima. Atmosfera je fantastična, to su jedni te isti ljudi koji prodaju mekice i koji se bave time, mi smo tamo kao jedna porodica, dišemo zajedno. Ne viđamo se često van vašara, ali održavamo kontakte, stalno se čujemo. Na žalost, korona je uskratila zadovoljstvo da sada prodajemo na vašaru, kako u Zaječaru, tako i u drugim gradovima, ali nadam se da će doći lepši dani“, kaže Vesna.
KADA RADITE POŠTENO SVOJ POSAO, SA VELIKOM DOZOM LJUBAVI, NEMATE ČEGA DA SE BOJITE
Vesnine i Jovanove vešte ruke uz savete starih majstora, nisu jedini razlozi zbog čega su oni decenijama uspešni u ovom poslu. Složni su u tome da je za očuvanje starog zanata u današnje vreme potrebno još mnogo toga.
„U ovom poslu morate biti uporni, izdržljivi, tolerantni, ljubazni sa ljudima. Morate da poznajete posao kojim se bavite, morate da ga volite. Jako je važno u kakvoj atmosferi radite, ako je pozitivna atmosfera, sve je lakše i lepše, a kod nas je uvek tako. Takođe, vrlo je važno da posao koji radite, radite pošteno. Koradžijski zanat je dosta težak, ali smo se mi uvek vodili time da ga radimo pošteno i po savetu starih majstora – mojih roditelja. I dan danas primenjujemo stari recept: ne stavljati ono što i sami ne bi uneli u organizam, niti davali svojoj deci. Primera radi, u koru ne sme da se stavi nijedan aditiv, ne samo u koru, već u bilo koje pecivo, proizvod. U koru idu brašno, so i voda i ništa drugo, to su prave, domaće kore“, navodi Vesna.
Ona dodaje da je u poslu, posebno ako je on težak kao ovaj, važno da postoji dogovor i dobra organizacija.
„Moj suprug i ja smo dva najvažnija šrafa u ovoj radnji, kad ja ne mogu, on završava posao i obratno. Mi jedno drugo stvarno dopunjujemo, dogovaramo se oko svega. Ja sam majstor za pite i peciva, on je majstor mekica. Ja ne mogu ni da mu priđem u pravljenju mekica, ne znam da li postoji bolji. Zanat je moj suprug učio od svekra moje setre koji je radio u Žitoprometu, a mekice su takođe prodavali na vašaru“.
DOK SE ZANAT PEKAO, ŠIRILA SE PORODICA
Zanat se pekao, proizvodnja širila, a uporedo sa tim Vesna i Jovan su proširili i svoju porodicu. Nakon 10 godina veze, ljubav su krunisali brakom i dobili dva sina, Nikolu i Peđu, koji, kada god im obaveze to dozvole, pomažu svojim vrednim roditeljima.
„Peđa je diplomirao na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a Nikola je profesor gitare, tako da oni ne rade ovaj posao, ali pomažu nam kad treba, bez obzira na to da li imaju ispite, neke druge obaveze, uvek su tu da priskoče u pomoć i ja sam ponosna na njih što su izrasli u takve ljude. Od kako se korona uvukla u živote svih nas, zarada je mala, nema vašara, ali su nam upravo sinovi malo pomogli finansijski, a kada dođu nama vašari, tada je već druga priča, tada je i zarada veća. Od ovog posla se mnogo više zarađivalo ranije, ali i sada može pristojno da se živi, kazala je Vesna.
AKO SE UVEK SMEJEŠ, TI SI POBEDNIK
Da u životu morate biti uporni, pozitivni i puni ljubavi prema onome što radite, potvrđuje i Jovan, Vesnin suprug. Kako kaže, prvo je zavoleo svoju suprugu, a onda i posao kojim se bavila. Zbog te ljubavi, ostavio je svoj posao, ali se kaže, nikada nije pokajao.
„Ostavio sam posao kojim sam se tada bavio i došao da joj pomognem. Prvo sam zavoleo osobu, a onda sam vremenom učio ovaj posao i zavoleo i njega. Zanat je težak, ali kad radite to s ljubavlju, ništa vam ne pada teško. Najbitnije je u poslu da ne komplikujete stvari, a tako je verujte i u životu. Što prostije radiš, to će biti bolji proizvod. Na primer, u našim proizvodima nema hemije, a to je danas jako bitno, jer smo puni aditiva, jedemo hranu punu aditiva, a sa našim proizvodima to nije tako, a tako će i ostati“, kaže Jovan i dodaje:
„Da bi bio uspešan u ovom poslu, između ostalog, moraš testo da osetiš u ruci, moraš da imaš osećaj. Za bilo šta u životu morate da imate osećaj, pa tako i za ovaj zanat. Testo vam je živa tvorevina, morate to da osetite. Ja se vodim time da ceo život učiš, ali onaj početak koji imate, ne treba da menjate, vremenom kada imate inovacije, neke nove ideje, treba da uslišite ako je to dobro, ali ono što ste naučili od nekog starog zanatlije, ono što je dobro, treba čuvati jer je to zlata vredno. I mi upravo to radimo decenijama unazad. Ono što stalno naglašavam je da ljudi često zaboravljaju da žive, misle da je novac bitan i jure za tim. Važno je smejati se, biti pozitivan. Ako se uvek smeješ, ti si pobednik, imaćeš volju da radiš. Mi nekada prodamo tri mekice tokom dana, ali uvek kažemo da je sutra novi dan, biće bolje, prodaćemo možda više. Sa pozitivnim mislima i osmehom završavamo dan“.
Da je u ovoj radnji prisutna samo pozitivna atmosfera, i da je svaka mušterija dočekana sa osmehom na licu, i sami smo se uverili dok smo razgovarali sa Vesnom i Jovanom. Kada tome dodate vrhunski kvalitet domaćih proizvoda koji porodica Milošević decenijama nudi, ne čudi, što se svaka mušterija rado vraća po koju pitu, mekicu ili kiflicu više. A da ovi vredni Zaječarci brinu o svojim kupcima pokazuje i to, da ukoliko vi ne možete do njih, oni mogu do vas, pa ove proizvode savršenog ukusa možete dobiti i na kućnu adresu.
