Kako se razvijao poštanski, telefonski i železnički saobraćaj u Zaječaru i njegovoj okolini
DA LI STE ZNALI DA JE PRE 118 GODINA (1903. G) U ZAJEČARU POČELA SA RADOM PRVA TELEFONSKA STANICA, DA PRVO PISMO SA ŽIGOM POŠTE IZ ZAJEČARA POTIČE IZ 1843. GODINE, DA SE PRVA TELEFONSKA LINIJA NALAZILA U BLIZINI ZAJEČARA PORED INDUSTRIJSKE PRUGE NA RELACIJI VRŠKA ČUKA-RADUJEVAC, ODNOSNO DA JE POŠTA U ZAJEČARU PRE PRVOG SVETSKOG RATA IMALA SAMO 3 TELEFONSKA PRETPLATNIKA ?
DA LI STE ZNALI DA JE PRVA ŽELEZNICA U SRBIJI TREBALA DA BUDE IZGRAĐENJA UPRAVO U ISTOČNOJ SRBIJI, DA JE PRVA INDUSTRIJSKA PRUGA U SRBIJI NAPRAVLJENA U BLIZINI ZAJEČARA, DA JE PRVA PRUGA NA RELACIJI ZAJEČAR-PARAĆIN PUŠTENA U RAD 1912. GODINE I DA JE OD BUŠENJA TUNELA NA PRUZI KNJAŽEVAC-NIŠ PROŠLO TAČNO 100 GODINA ?
Uporedo sa razvojem drumskog saobraćaja, u samom Zaječaru i njegovoj okolini razvijao se i poštanski, a nešto kasnije i železnički saobraćaj. Još od samog formiranja ovog mesta i dobijanja uloge glavnog upravnog, crkvenog, vojnog i trgovačkog centra, Zaječar je imao tu sreću, bolje bi se moglo reći privilegiju, da postane vodeći centar istočnog dela zemlje Srbije, u kome se uporedo sa drugim stvarima i saobraćaj veoma brzo i uspešno razvijao. Godinama su stanovnici iz ovog mesta slali pisma, depeše, razne vesti i poruke žiteljima drugih važnih i manje važnih srpskih mesta. Dugo su slali vesti sa istoka Srbije, govorećio o događajima, razvoju i životu u ovoj sredini. Razne njihove vesti su u različitim vremenima na različite načine i putovale. Bile su prenošene najpre na konjima, potom u diližansama i vozovima, sve dok jednoga dana nisu postale svima lako dostupne putem globalne mreže koju danas nazivamo internet. Preko tog istog interneta danas čitamo i kako je sve to počelo i kako se ravijalo.
Većina vas koji ovo čitate seća se vremena kada nije bilo mobilnih telefona, kada se telefoniralo fiksnim telefonima ili išlo do poštanske govornice da bi se sa nekim obavio razgovor. Pre samo tridesetak godina ovakve tekstove mogli bi ste čitati iz novina, knjiga ili nekih drugih štampanih brošura, a ne preko interneta i mobilnih telefona. U današnje vreme, kada je moderni 21. vek već iskoristio svoje prve dve decenije, u vreme kompjutera, pametnih telefona i elektronskog dopisivanja, mnogi tekstovi ne bi ni trebalo ovako da izgledaju. Ne bi trebalo da budu toliko opširni i dugi, a možda uopšte ne bi ni trebalo da budu napisani. Možda bi se i za njih trebala izmisliti neka aplikacija, da klikneš na sličicu – i da sve znaš. Imao je pravo Momčilo Zlatanović kada je u jednom svom pismu dr Ljubiši Rajkoviću Koželjcu izrekao svoje zapažanje da su danas ljudi izgubili živce, pa nemaju strpljenja ni pet rečenica da napišu, a još manje da nešto duže pročitaju. Sve se u današnje vreme svodi na brzu komunikaciju preko mobilnih telefona ili kompjutera, na dopisivanje preko mejlova ili SMS-ova, na slanje sličica (stickersa) ili skraćnica umesto reči, pa zato i ova savremena komunikacija, pa i samo pisanje sasvim drugačije izgleda.
A da li se neko od vas seća kada je poslednji put napisao neko pismo ? Neko pravo pismo na parčetu papira, stavio ga u kovertu i poslao nekom svom prijatelju ili rodbini. Da li se uopšte seća kako je to izgledalo ? Možda je to bilo davno … ili se uopšte nije ni desilo.
Kako je sve to počelo u Zaječaru i okolini može se videti iz ovog teksta, a kako će se završiti … za sada niko ne može ni pretpostaviti.
Pisma su dugo putovala vozom. A da li se vi možda sećate svog prvog putovanja vozom, onim pravim, onim koje je vukla parna lokomotiva ili bar onim koji je imao drvena sedišta … ili bar nekog šinobusa ? Ma, da li ste vi uopšte i putovali vozom ? E, vidite, da je kojim slučajem knjaz Miloš Orenović malo duže bio na vlasti, ranije bi se mi iz istočne Srbije vozili vozom i bili znatno brži od Evrope. Ovako, trebalo je da prođe nešto više od pola veka pa da se ta ista železnica pojavi u našim krajevima, da je dovedu stranci, da bi smo i mi putovali na drugačiji način. Da je sve to bilo kako je moglo da bude, ne bi nam vozovi toliko kasnili, niti bi mi kasnili za tom istom Evropom.
A sve je počelo još u vremenu davnom, u vremenu kada su još Turci u našim krajevima bili na vlasti. Još tada su vesti, pisma i druge pošiljke prenosili glasnici koji su bili organizovane u službe i nazvali se tatari. Glavni i jedini njihov zadatak bio je da brzo i sigurno, po naređenju najvišeg organa vlasti, prenesu vesti i poverene im pošiljke. Zato su oni i morali da budu dobri jahači, izdržljivi i snalažljivi, a iznad svega odani i pošteni.
Prva organizovana takva jedna služba u Srbiji, sa jahačima koji su prenosili vesti i naređenja, potiče iz vremena Prvog srpskog ustanka, dok su pošiljke prenosili seoski kmetovi, što je bilo uređeno i Karađorđevim „Kriminalnim zakonikom” iz 1810. godine. Tim istim Zakonikom bio je izričito svakom Srbinu, a osobito seoskom kmetu naređeno, da kada bi neko pismo u selo došlo, da se odmah dade kmetu u koje mu drago doba bilo i kmet taj čas da ga pošalje kud ide i kome je namenjeno. Koji bi se usudio pismo zadržati, taj bi morao 50 štapova trpeti.
Samo nekoliko godina kasnije (1819. g) srpski tatari su počeli da prenose i zvaničnu poštu. Poštu su prenosili u druge gradove, dok su unutrašnju kneževu i državnu korespondenciju prenosile druge poštonoše (surudžije). Duž čitavog tadašnjeg Carigradskog druma, a nešto kasnije i širom zemlje Srbije, podižu se i organizuju prve srpske stanice za odmor i promenu konja članova službe koja je prenosila vesti i pošiljke. Takve stanice su nazivane menzulane.
Naposredno nakon Drugog srpskog ustanka prenos pošte u Srbiji dobija vid opšte obaveze.
Srbiji prvih godina po oslobođenju od Turaka nije mogla da ima svoju uređenu političku vlast, svoje pisane zakone i sudove, kao ni đumruk (carinske takse) i menzulane, pa je zato knez Miloš tih istih godina upravljao zemljom usmenim nalozima i u tu svrhu imao službu za prenos vesti i naređenja, kao i za svoje lične potrebe. Autonomiju da otvara svoje škole, bolnice, štamparije i pošte Srbija je dobila Hatišerifom iz 1830. godine, pa se zato radi poboljšanja brzine i kvaliteta usluga javila i potreba da se i poštanka služba poveže u jednu jedinstvenu organizaciju. Iz tih razloga je i knjaz Miloš, 1835. godine, tačkom 117. glavnog Ukaza, odredio Državnom savetu da se u Srbiji imaju zavesti i urediti pošte i upravljati njima. To je ujedno bio i prvi akt u kojem u Srbiji počinje da se pominje organizacija pošte u značenju jedne javne ustanove. Međutim, osim postavljanja Jakova Jakšića za nadziratelja cele pošte u Srbiji, cela reorganizacija tadašnje pošte i njeno uređivanje svela se samo na uređenje menzulanskog saobraćaja po nekadašnjem turskom uzoru.
U to isto vreme Zaječar se već formirao kao upravni centar, pa je u njemu postojala i menzulana sa 8 konja i odobrenim godišnjim troškom od 2.990 groša. Ona se, kao što je u jednoj od prethodnih priča već ispričano, nalazila na prostoru između stare zgrade Okružnog suda i turske vodenice. Imala je štalu, kućicu za surudžije i ambar za stočnu hranu. Još u to vreme poštankse veze iz Zaječara bilesu razgranate i vodile preko menzulane u Krivom Viru i Jagodini do glavne menzulanske linije Beograd–Aleksinac, na drugoj strani preko menzulane u Negotinu išlo se do Požarevca, Brze Palanke, Milanovca i Kladova, a takođe i preko menzulane u Gurgusovcu (Knjaževcu) i do Banje (Sokobanje), kao i do tog istog pomenutog Aleksinca.
Po uzoru na srednju i zapadnu Evropu, u Srbiji je 1840. godine bila formirana i prva komisija za organizaciju pošte i drugog javnog saobraćaja. Ona je imala zadatak da uredi pretvaranje tadašnjih menzulanskih stanica u prave pošte, da gazdovanje nad poštama prenese u nadležnost nadležnog Ministarstva (Popočiteljsktva vnutrenih dela) i da uredi sve druge poslove koji se se mogli ticali tadašnjeg poštanskog saobraćaja.
Samo tri godina kasnije (1843. g) donet je i knjaževski akt o „Ustrojeniju poštanskog zavedenija“, akt o ustrojstvu i organizaciji poštanskog saobraćaja, čime je ovaj saobraćaj i zvanično bio verifikovan. Tim istim Ustrojenijem u tadašnoj Srbiji bile su određene četiri glavne i više sporednih poštanskih linija. Prva glavna linija postavljena je od Beograda preko Grocke, Požarevca, Milanovca, Brze Palanke i Negotina do Radujevca; druga od Beograda preko Grocke, Kolara, Palanke, Batočine, Ćuprije, Paraćina do Aleksinca (a kasnije i Niša); treća od Beograda preko Kragujevca, Brusnice (Gornjeg Milanovca), Čačka, Požege i Užica do Mokre Gore; četvrta od Beograda preko Paleža (Obrenovca) i Šapca do Loznice; a pored njih napravljeno je i 10 sporednih poštanskih linija. Na svim ovim poštanskim linijama bile su u to vreme predviđene dve pošte (u Beogradu i Aleksincu), 34 post-ekspedicija i 36 menzulana.
Od tih glavnih poštanskih linija, za Zaječar i njegovu okolinu od značaja su bile prve dve, jer su ga veoma dobro i uspešno povezivale sa ostalim delovima Srbije. Sa njegovim razvojem i napretkom i poštanske usluge su se sve više koristile.
Tom istom uredbom („Ustrojenije poštanskog zavedenija“) iz 1843. godine, Zaječar dobija svoju prvu poštu i poštansku ekspedituru III klase, dok je menzulana i dalje ostala kao saobraćajna ustanova za prenos i prevoz pošte i putnika. Po svim izgledima pošta u Zaječaru je otvorena i pre donošenja ove Uredbe, jer najstarije pismo sa žigom pošte iz Zaječara nosi datum 6. maj 1843. godine. Najverovatnije da je postojala još 1841. godine, u vreme kada su otvorene pošte u Negotinu i Gurgusovcu (Knjaževcu) ili 1842. godine, kada su otvorene pošte u Ćupriji, Fetislamu (Prahovu) i Paraćinu.
U istorijatu poštanskog saobraćaja ostalo je zapisano da je 1844. godine u čitavoj Srbiji na 37.840 njenih kvadratnih kilometara živelo 879.893 stanovnika i da su oni te iste godine poslali 32.928 pisama ukupne težine 542 kilograma. Podaci se takođe mogu naći i za i istočnu Srbiju, pa se tako zna da je iz samog Zaječara te iste 1844. godine bilo otpremljeno 526 pisama, iz Gurgusovca (tadašnjeg Knjaževca) 553, a Negotina 598 pisama. Samo nekoliko godina kasnije (1858. g) iz Zaječara je bilo otpremljeno 5.496 pisama, Gurgusovca (Knjaževca) 3.282, a Negotina 7.717 pisama. Koliko se obim poštanskog saobraćaja u narednim godinama ubrzao i povećao, govore podaci iz 1866. godine kada je iz Zaječara bilo otpremljeno 9.800 pisama, Knjaževca 9.758, a Negotina 40.016 pisama i podaci iz 1875. godine, kada je iz Zaječara bilo otpremljeno 13.013, Knjažvca 14.120, a Negotina čak 40.109 pisama.
Tek posle 1860. godine uvodi se prevoz pošiljki i putnika kolima i to prvo dvokolicama (na relaciji Tekija-Negotin-Zaječar-Knjaževac-Sokobanja), a nakon toga i specijalnim poštanskim kolima (diližansama). Sa uvođenjem kola ukidaju se dotadašnje menzulane i pošte potpuno preuzimaju prevoz pisama, paketa i putnika.
Pošta u Zaječaru dugo nije imala svoju zgradu, prvo je bila otvorena u zgradi Okružnog načelstva i radila u zajedničkoj kancelariji sa opštim službom tog iste ustanove, kasnije bi često bila premeštana i seljakala se po privatnim kućama tadašnjih građana. Pred sam početak Balkanskog rata, 1912. godine, pošta dobija svoju prvu namensku zgradu u Zaječaru. Njeno velelepno zdanje krasilo je ovu varoš sve do 1970. godine, kada je ono srušeno, da bi ustupilo mesto današnjem savremenom poštanskom objektu.
Sa izgradnjom pruge Paraćin-Zaječar (1912. g) i Prahovo-Zaječar-Knjaževac (1915. godine) prevoz poštanskih pošiljki preuzela je železnica.
Prve telegrafske veze u Srbiji postavljene su 1855. godine na relaciji od Beograda do Aleksinca i od Beograda do Kragujevac, samo nekoliko godina kasnije (1858. g) i u mestima istočne Srbije. Sa postaljanjem telegrafskih linija od Aleksinca preko Knjaževca i Zaječara do Vidina, srpska vlada je želela da preduhitri namere Austrije koja je imala želju da izbegne tranzit preko Srbije i da preko Rumunije sa svojom telegrafskom vezama stigne do Turske kod Vidina. Sama telegrafska linija je u istočnoj Srbiji postaljena za samo četiri meseca, pa je tako jula 1858. godine otvorena prva telegrafska štacija u Kladovu, a ubrzo zatin i u Negotinu i Knjaževcu. U Zaječaru je tekegrafska stanica otvorena 1860. godine, najpre kao privemena, najverovatnije za vezu sa privremenom telegrafskom stanicom u Brestovačkoj Banji gde je često boravio knjaz Miloš, a potom i kao stalna, od 1862. godine.
Godine 1866. u Srbiji je donet je i Zakon o poštama, koji je važio sve do 1918. godine. Njime je bilo regulisano otvaranje većeg broja poštansko-telegrafskih stanica, štampanje prvih srpskih poštanskih maraka, postavljanje poštanskih kovčežića, otvaranje opštinskih pošta, uvođenje kolskog saobraćaja i smanjenje poštanskih tarifa.
Prve poštanske marke bile su marke sa odštampanim srpskim grbom i marke za pisma sa likom kneza Mihaila Obrenovića. Glavni cilj uvođenja poštanskih maraka bilo je pojednostavljenje naplate poštarine, ali i masovno javno pojavljivanje oznaka suvereniteta nove države.
Samo sedam godina nakon njegovog otkrića (1876. g), u Srbiji je 14. marta 1883. godine, po prvi put zazvonio i telefon. Ta moderna sprava, koja bez sumnje u današnje vreme predstavlja potrebu, napravljena je najpre kao aparat za prenošenja električnih signala preko složenih (žičnih i bežičnih) telefonskih mreža, a zatim i kao uređaj za komunikaciju jednog njenog korisnika sa drugim korisnikom.
Za razliku od pojedinih Grka koji su eksperimente sa prenosom zvuka (uglavnom ljudskog glasa) sa jednog mesta na drugo vršili još poodavno, u drugom delu Evrope se prenos glasa preko telefona kao uređaja za komunikaciju na daljinu dosta kasno pojavio. Niko ga u toj istoj Evropi, pa i u Srbiji, tih prvih godina po pojavljivanju nije shvatao za ozbiljno. Zapravo, u to vreme su se i mnoge druge nove tehničke novotarije teško prihvatale.
U Srbiji je, te telefonski važne 1883. godine, tu istu spravu za razgovor prvi počeo da uvodi Panta Mihajlović, prijatelja i savetnik Nikole Tesle. On je pomenutog marta te iste godine, u cilju njenog promovisanja, telefonskom linijom dugom oko 300 m povezao zgradu Geografskog odeljenja Ministarstva vojnog (kasnije kafana „Tri lista duvana”) sa inžinjerskom kasarnom na Paliluli, kako bi prvi telefonski razgovor obavili tadašnji ministar vojni Tihomir Nikolić i kapetan Kosta Radosavljević. Prve ustanove koje su tih godina telefonski bile povezane u Beogradu bile su Velika škola (koja se tada nalazila u Kapetan Mišinom zdanju) i Požarna komanda, zatim Dvor i Uprava grada, Narodna Skupština i Ministarstvo unutrašnjih dela, Narodna banka i Ministarstvo finansija.
Nakon dobijanja dozvole za postavljanje instalacija, 27. novembra 1883. godine, Panta Mihajlović je preko oglasa u beogradskom listu „Videlo” obavestio i građanstvo o svojoj nameri i pozvao sve zainteresovane da se pretplate. Međutim, teško je to išlo. Na oglas iz „Videla“ odgovorio je tada samo industrijalac Đorđe Vajfert.
Godine 1886. u toku srpsko-bugarskog rata bila je uspostavljena prva telefonska veza i između gradova u Srbiji. Vrhovna komanda, nezadovoljna brzinom otpremanja depeša, izdala je naređenje da se za osamnaest sati uspostavi telefonska veza između Beograda i Niša. Prvi razgovor ovom linijom obavljen je između kralja Milana Obrenovića i tadašnjeg ministra inostranih poslova Milutina Garašanina.
Maja 1887. godine građanstvo Beograda je opet bilo pozvano da se pretplati na telefone. Prvi pretplatnik, čiji je broj telefona nosio br.1 bio je novinar Ljuba Bojović. A onda su malo pomalo i drugi sledili njegov primer. Međutim, sve je opet stalo kad se stiglo do broja 13. Beograđani su bili izuzetno sujeverni, pa niko tada nije hteo da preuzme odgovornost i uzme taj malerozni broj 13. Na kraju je taj isti broj postao telefonski broj beogradske klanice.
Samo dve godine kasnije (1889. g) Beograd je dobio i svoje prve gradske telefonske linije, dok je svoju prvu telefonsku centralu za javni saobraćaj dobio 1898. godine. Septembra 1899. godine mogao se pohvalti i činjenicom da je nakon toliko godina muka imao najzad i svojih prvih 28 telefonskih pretplatnika.
Prva međugradska telefonska linija bila je razvučena 1901. godine na pravcu od Beograda do Niša, a već naredne, 1902. godine, i preko Paraćina i Boljevaca do Zaječara, sa krakom do Knjaževca. Početkom oktobra iste godine Boljevac je dobio telefonske veze sa svetom, dok je 22. januara 1903. godine u Zaječaru i zvanično proradila prva telefonska stanica.
Neki pisani tragovi ukazuju i na to da je prva međugradska telefonska linija u Srbiji postojala upravo u okolini Zaječara i to na pravcu od Vrške Čuke do Radujevca na Dunavu, za potrebe industrijske železnice (takozvane Belgijske pruge) sagrađene 1888/89. godine. Kako su u to vreme rudnik, briketnica na Dunavu kod Radujevca i železnica bili vlasništvo belgijskog „Bezimenog društva“, odnosno jedne zemlje zapada gde su telefoni već bili uvedeni, sa sigurnošću se može tvrditi da su kao praktičniji za rukovanje od telegrafa, takvi isti telefoni i ovde bili postavljeni.
Početkom 20. veka, neposredno pre Prvog svetskog rata, pošta u Zaječaru je imala 3 međumesne telegrafske i 3 telefonske linije i samo 3 telefonska pretplatnika.
Iz Zaječara je 1910. godine bilo otpremljeno 1.800 i primljeno 1.000 telegrama, otpremljeno 60.000 pismonosnih pošiljki, 5.000 paketa i 3.000 novčanih uputnica, dok je u isto vreme prispelo 40.000 pismonosnih pošiljki, 8.000 paketa i 2.000 novčanih uputnica.
Po završetku Prvog svetskog rata, u tek formiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, organizuje se dobro razgranata poštanska mreža, sastavljena od državnih, ugovornih, pomoćnih, ambulantnih i opštinskih pošta, seoskih listonoša, poštansko-carinskih magacina i radio-telegrafskih stanica. Prenos pošte obavljao se različitim transportnim sredstvima: poštanskim autobusima, vozovima, automobilima, kolima, na konjima i pešice.
Godine 1919. za potrebe održavanja veze između Vlade u Beogradu i jugoslovenske delegacije na mirovnim pregovorima u Parizu, na Banjici je bila montirana i prva radio-telegrafska stanica. Po završetku pregovora uspostavljen je radio-telegrafski saobraćaj i sa drugim državama.
Nakon rata se i u Zaječaru obnavljaju poštanske i telefonske linije, uvode nove međumesne telefonske linije, pojačava se gradska telefonska mreža i postepeno uvode veze sa okolnim seoskim naseljima.
To dovodi i do toga da se već 1920. godine u ovom istom mestu broj telefonskih međumesnih linija povećao na 5, broj telefonskih pretplatnika na 8, dok je po 10.000 telegrama bilo primljeno i isto toliko otpremlejno iz zaječarske pošte. Te iste godine iz Zaječara je bilo otpremljeno 250.000 pismonosnih pošiljki, 20.000 paketa i 20.000 novčanih uputnica, dok je u isto vreme u njega prispelo 300.000 pismonosnih pošiljki, 20.000 paketa i 25.000 novčanih uputnica.
Od seoskih naselja državnu poštu u to vreme imalo je samo naselje Salaš, iz koje su se pošiljke prevozile kolima do železničke stanice u Brusniku. Jedna od prvi opštinskih pošta bila je osnovana u naselju Koprivnica (1883. godine) i služila je kao veza između pošta u Zaječaru i Salašu.
Pošto je do tada bilo malo telefonskih veza sa okolnih seoskim naseljima, Sresko poglavarstvo u Zaječaru je 1926. godine uspelo da ostvari neposrednu telefonsku vezu sa svim selima na teritoriji opštine Zaječar. U proleće iste godine prvu telefonsku vezu dobila su naselja Rgotina, a urbzo zatim i Vražogrnac, Veliki Izvor, Grljan, Vratarnica, Prlita, Grlište, Zagrađe, Lubnica i Trnavac, a kasnije i druga naselja. Te iste linije nisu bile povezane sa poštom već sa centralom Sreskog poglavarstva u Zaječaru, što znači da su bile prvenstveno namenjene službenoj upotrebi.
Godine 1930. u Zaječaru je bilo 5 međumesnih telegrafskih linija, 9 međumesnih telefonskih linija, 76 telefonskih pretplanika, bilo je otpremljeno 15.000 telegrama i primljeno 14.000 telegrama i urađeno 50 km seoskih telefonskih linija. Te iste godine iz ovog mesta je bilo otpremljeno 300.000 pismonosnih pošiljki, 30.000 paketa i 28.000 novčanih uputnica, dok je u njega prispelo 400.000 pismonosnih pošiljki, 30.000 paketa i 30.000 novčanih uputnica.
Godine 1940. u Zaječaru je bilo 5 međumesnih telegrafskih linija, 9 međumesnih telefonskih linija, 90 telefonskih pretplanika, otpremljeno 20.000 telegrama a primljeno 18.000 telegrama i urađeno 80 km seoskih telefonskih linija. Te iste godine iz ovog mesta bilo je otpremljeno 320.000 pismonosnih pošiljki, 25.000 paketa i 20.000 novčanih uputnica, dok je bilo prispelo 500.000 pismonosnih pošiljki, 35.000 paketa i 35.000 novčanih uputnica.
Pismonosne i druge pošiljke su u to vreme bile otpremane uglavnom železnicom, što je omogućilo brži i veći promet pošte. Zbog toga su ostvarene veze početkom 20. veka značile krupne korake u daljem privrednom razvoju ovog kraja.
Uspostavljanjem stalnih poštanskih i telefonskih linija i probijanjem drumskog saobraćaja preko Čestobrodice i Tresibabe, krajem 19. veka, a zatim i izgradnjom prvih železničkih pruga na relacijama Paraćin-Zaječar i Prahovo Pristanište – Knjaževac, saobraćajne veze istočne Srbije i Zaječara kao njenog središta znatno su se popravile. Saobraćaj sa unutrašnjošću Srbije postao je znatno življi, što je imalo velikog uticaja i na dalji razvoj čitavog ovog kraja.
Mogućnost železnice da vrši prevoz veće količine robe na duža rastojanja za kraće vreme, u odnosu na nerazvijeni drumski zaprežni saobraćaj, davale su prednost savremenijem železnčkom saobraćaju. Zbog toga se izvesno vreme u Srbiji znatno veća pažnja poklanjala železničkim prugama, dok je izgradnja drumova stagnirala. Treba imati u vidu da je u vreme izgradnje timočkih železnica automobilski saobraćaj u Srbiji bio skoro nepoznat pa nije bilo potrebe za savremenim kolovozom. Ipak, drumski saobraćaj je zauzimao veće mesto u razmeni dobara i saobraćaju stanovištva na relacijama gde nisu postojale železnice.
U Srbiji je zvanično počelo da se razmišlja o izgradnji železnice samo 12 godina posle puštanja u saobraćaj prve pruge na svetu, 1825. godine u Engleskoj. Srpski knjaz Miloš Obrenović je još daleke 1837. godine predlagao da se izgradi gvozdeni put od samog Beograda do Rumunije, gde je on imao velika imanja, pravo niz Dunav, pa kroz istočnu Srbiju, svestan koliko bi time trgovina bila olakšana i unapređena.
Nažalost, Miloša su u to vreme omela politička previranja, zbog kojih je on morao da se skloni u Vlašku, a umesto njega je na presto došao knez Aleksandar Karađorđević. Nema dokaza da se taj isti knez bavio planiranjem i izgradnjom pruga, ali je zabeleženo da se oštro suprotstavljao Turskoj, koja je bez njegove dozvole htela da kroz Srbiju izgradi prugu od Carigrada do Budimpešte. Sultan je angažovao engleske geometre da skiciraju trasu, ali ih je knez Aleksandar jednostavno iz Srbije proterao. Posle dolaska na vlast Mihaila Obrenovića, više se nije postavljalo pitanje da li nam treba pruga, već kada će ona i kako biti postavljena. Vlada je u njegovo vreme ozbiljno tragala za međunarodnim investitorima, ali je Mihailo ubijen na Košutnjaku, pa je njegovom nasledniku Milanu Obrenoviću zapala uloga da planove o izgradnji pruge i realizuje.
Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbija je dobila nezavisnost i četiri nova okruga – Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, najviše zahvaljujući Austrougarskoj. Tu istu pomoć, međutim, Beč je uslovio sklapanjem ugovora kojim se Srbija obavezala da napravi prugu od Beograda do Vranja, odnosno do granice sa Turskom i do granice sa Bugarskom, za samo tri godine.
S obzirom na to da je Srbija morala da izvrši preuzete obaveze, njena vlada je krajem 1880. godine raspisala konkurs za graditelje radova, a sam kralj Milan je 3. jula 1881. godine udarcem srebrnim budakom u ševaru ispod sadašnje Gazele u Beogradu označio i početak radova na ovoj pruzi.
Radovi na ovoj železnici su kasnili 15 meseci, pa je zbog toga prvi svečani voz na relaciji Beograd-Niš prošao dolinom Morave 23. avgusta (4. septembra po novom kalendaru) 1884. godine.
Lokomotiva koja je vukla prvi svečani voz na pruzi Beograd – Niš 1884. godine jurila je maksimalnom brzinom od 55 km na sat, dok se za voznu kartu trećeg najnižeg razreda, od Beograda do Niša u to vreme plaćalo 17 dinara i 10 para, otprilike koliko i za tadašnjih sto kilograma pšenice. Danas karta na ovoj relaciji košta mnogo manje, ali se i pšenica mnogo manje plaća. Dužina pruge na toj istoj relaciji iznosila je 243,5 kilometara, a po redu vožnje, putnički voz je putovao punih osam sati i 15 minuta, što je za ono vreme bila fantastična brzina. Pre te iste železnice, od Niša do Beograda putovalo se dva, a ponekad i tri dana.
O polasku prvog voza iz Beograda za Niš pisale su i tadašnje Srpske novine: „Pre osam časova behu na stanici svi pozvani gosti od strane vlade i društva. Prvo je osvećena vodica, a zatim su pozvani gosti zauzeli mesto u vagonima. Tačno u 8 sati i 30 minuta krenuo je prvi voz i pozdravljen je pucnjavom topova i klicanjem prisutne publike: sretan vam put; a odmah za ovim vozom krenuo je i drugi.”
Vozovi su, svaki sa po devet vagona, iz Beograda krenuli u razmaku od četiri minuta. Prvi, sa gostima iz inostranstva, stigao je u Niš na vreme, ali je drugi zato zakasnio samo četiri sata. Glavni organizator ceremonije bio je neki Amiljo, Francuz, u to vreme direktor eksploatacije „Srpskih železnica”. On je, prema pisanju tada srpske štampe, upravljanje drugom kompozicijom poverio svom sinu, koji je ostavio lokomotivu bez vode, pa je voz nekoliko više sati proveo na otvorenoj pruzi.
Među putnicima prvog svečanog voza koji je iz Beograda stigao u Niš, iako je prilika bila izuzetna, nije bilo kralja Milana. Uz dvorske počasti, on je sa suprugom Natalijom i sinom Aleksandrom tri dana ranije (20. avgusta po starom, odnosno 1. septembra po novom kalendaru 1884. godine) u 15 časova sa novoizgrađene stanice u Beogradu otputovao na drugu stranu – preko Zemuna, za Beč. Sa tim njegovim putovanjem bila je otvorena beogradska železnička stanica, a sam događaj je bio impozantan. Kraljevom odlasku novom prugom prisustvovalo je više od dve stotine zvanica iz inostranstva i nekoliko hiljada građana.
Prolazak voza kroz dolinu Morave, nije značio i to da je pravljenje pruge kroz istočnu Srbiju bilo zanemareno.
Još pre početka izgradnje pomenute pruge Beograd- Niš, u Majdanpeku je za prevoz šumske građe za rudnik bakra u ovom mestu 1880. godine bila napravljena pruga uskog koloseka. U naredne dve godine bilo je postavljeno i 12 kilometara šina od topionice u samom Majdanpeku, preko brda Kuke do Velikih Livada u dolini reke Šaške. Za ovu istu prugu, u bravarskoj radionici su 1882. godine bile napravljene i dve lokomotive: prva se zvala „Kralj Srbije”, dok druga nije imala ime. Majdanpečki rudari su ih jednostavno nazivali „Milan” i „Natalija”, po imenima tadašnjeg srpskog kralja i kraljice. Lokomotiva „Milan” je bila i prva parna lokomotiva izrađena na Balkanu – samo su točkovi i osovine bili doneti iz Engleske, dok su svi ostali delovi izrađeni su u rudničkoj bravarskoj radionici u Majdanpeku. Ona se i danas može videti, izložena u Požegi.
Druga pruga uskog koloseka u ovom delu Srbije bila je izgrađena je za potrebe rudnika Vrška čuka kod Zaječara (takozvana Belgijska pruga). Imala je dužnu od 77 km i spajala ovaj rudnik iz mesta Vlaški do sa pristaništem kod Radujevaca na Dunavu. Pruga je zvanično puštena u saobraćaj 1889. godine, a već 1898. godine belgijsko Bezimeno industrijsko društvo, kao vlasnik ove železničke pruge, dobilo je dozvolu i za vršenje usluga trećim licima i prevoz putnika.
Odmah po puštanju u rad takozvane Belgijske pruge, Skupština Srbije je odobrila sumu od 100.000 dinara da se trasira i pruga Timočke železnice, na pravcu Niš-Zaječar-Prahovo na Dunavu. Plan je bio baziran na zajedničkom projektu Rusije i Srbije o izgradnji takozvane Jadranske železnice. Povezivanjem preko Rumunskih železnica i mostom preko Dunava kod Kladova sa Timočkom železnicom normalnog koloseka (preko Negotina-Zaječara-Knjaževca-Niša i Kuršumlije, pa i dalje preko Kosova turskom teritorijom, ova Transbalkanska pruga trebala je da izbije na Jadransko more kod Drača ili Medove u Albaniji. Srbiji je ta ista železnica trebala da omogući oslobađanje ekonomskog pritiska od Austro-Ugraske, kao i brži izlazak na Jadransko more, dok je Rusija sa svojim velikim interesom za Balkan trebala time da preseče veliku ekspanziju i ciljeve te iste Austro-Ugraske da se pruži prema istoku. Najbolje uslove za realizaciju tih ciljeva pružala je železnica, a najbolje rešenje za trasiranje te iste železnice pronađeno je dolinom Timoka.
U isto vreme bilo je važno i povezivanje Timočke železnice sa glavnim pravcem srpske železnice na relaciji Beograd-Niš. Zbog toga je prvo došlo do železničkog povezivanja Paraćina i Zaječara prugom uskog koloseka (0,76 m), čija je izgradnja trajala 6 godina i ona zvanično, u dužini od 105 km, puštena u saobraćaj 28. januara 1912. godine. Ubrzo zatim pušten je u saobraćaj i krak između Metovnice i Bora (20,5 km), koji je izgradilo Francusko društvo borskih rudnika za svoje potrebe.
Krajem 1907. Započeta je i izgradnja pruge normalnog koloseka na relaciji od Negotina do Vražogrnca, koja je korišćena od 1912. godine, a zvanično na relaciji od Prahova do Zaječara predate na upotrebu javnom saobraćaju neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, 14. juna 1914. godine.
U međuvremenu je započeta i gradnja dela pruge od Zaječara do Knjaževca (1909. g) i od Knjaževca prema Nišu (1911. g). Deo pruge do Knjaževca nije predstavljao veći problem pa je ista bila puštena u saobraćaj 28. januara 1915. godine, ali se sa delom kroz klisuru Svrljiškog Timoka znatno odužilo, pa su radovi sporo napredovali. Izgradnja je bila ometena prvo Balkanskim ratovima, a potom i Prvim svetskim ratom, tako da je gradnja nastavljena 1920. godine a završena 1922. godine i 15. avgusta iste godine puštena u saobraćaj. Time su „Timočke železnice” ostvarile svoju planiranu celinu, a Zaječar postao još značajniji železnički čvor.
Od bivše ispostave paraćinske ložionice, zaječarska ložionica u to vreme prerasta u jednu od većih ložionica Srbije, sa odgovarajućim radionicama za održavanje i popravku lokomotiva i vagona. Istovremeno razvija se i služba pretovara (sa uzanog na normalni kolosek) naročito u vezi sa potrebama sve veće proizvodnje bakra u Boru i rudnika uglja u Bogovini i Lubnici. Od pedesetak železničkih radnika na početku stvaranja železničkog čvora u Zaječaru (1911-1912) ona ubrzo postaje kolektiv od više stotina radnika iz okolnih seoskih naselja.
Sredinom 20. veka dolazi do naglog razvoja drumskog saobraćaja, što dovodi do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza pošte i robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na sve veći drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da promeni svoje ponašanje na transportnom tržištu. Ulazeći u konkurenciju sa drumskim saobraćajem reagovala je dvojako: modernizacijom vozova i ukidanjem nerentabilnih pruga.
Jedna od pruga u Srbiji koja je nakon 70 godina u potpunosti ukinuta bila je pruga uskog koloseka na relaciji Paraćin – Zaječar, dok su radovi na rekonstrukciji pruge od Niša do Zaječara, na dužini od 108 kilometara, počeli 25. februara 2019. godine i još uvek traju.
Za razliku od zapostavljenog železnićkog saobraćaja, razvoj telefonskog saobraćaja (posebno mobilne telefonije i interneta) sve više napreduje.
Nakon što je bežišne telefone u svetu prvi izumeo Terry Pool 1965. godine i prvog telefonskog poziva Martina Kupera (koji se već dugo smatra ocem mobilnih telefona) načinjenog 03. aprila 1973. godine, napavljen je i prvi mobilni telefon (marke Motorola DynaTAC 8000X) 1983. godine. Od tada pa sve do danas mobilna telefonija sve više napreduje.
Prvi razgovor mobilnim telefonom u Beogradu obavljen je 1994. godine, a samo godinu dana kasnije i u samom Zaječaru. Internet se u Srbiji pojavio 28. februara 1996. godine, na dan Univerziteta u Beogradu, kada je nacionalna akademska mreža preko provajdera BetelNet spojena na internet. Iste godine počeli su sa radom i mnogi domaći provajderi čime se dostupnost internet proširuje i postaje dostupan svim kosisnicima.
Podaci pokazuju da je već sada, u ovom trenutku, broj pretplatnika mobilne telefonije u odnosu na broj pretplatnika fiksne telefonije tri puta veći. I da su prihodi od mobilne telefonije u odnosu na one od fiksne telefonije – dvostruko veći.
Ukupan saobraćaj ostvaren preko mobilne telefonije sve više raste, a preko fiksne telefonske mreže iz godine u godinu sve više opada. Tako se mnogi njeni vlasnici nakon skoro jednog veka korišćenja pitaju, baš kao što su to činili i oni na početku uvođenja samih telefona – da li nam fiksni telefoni uopšte trebaju?
Sve više korisnika prelazi na druge vrste usluga, poput mobilne telefonije i prenosa govora i komunikacije putem interneta.
I kao što se više ne vozimo železnicom – tako više ni pisma u kovertama ne šaljemo i ne služimo se starim telefonima. Pitanje je samo – šta je sledeće ?
dr Miodtag Velojić
U sledećem nastavku:
Saobraćajnice u Zaječaru i okolini u toku i nakon Drugog svetskog rata
