Povodom 7. septembra, Dana oslobođenja Zaječara u Drugom svetskom ratu na Spomen kosturnicu, na Starom groblju u Zaječaru, juče su položeni venci i odata pošta poginulima.
Delegacije Grada Zaječara, Vojske Srbije, Republičkog odbora Saveza boraca Srbije, Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkih ratova, Organizacije redovnih vojnih starešina i udruženja vojnih penzionera i delegacija Veterana posebne jedinice policije položile su juče vence i odale počast oslobodiocima Zaječara 7. septembra 1944. godine.
Zaječar je prvi put oslobođen od Nemaca 7. septembra 1944. godine, ali je opet okupiran pa se na konačnu pobedu čekalo još tri nedelje, do 8. oktobra.
Borbe za Zaječar trajale su 33 sata i 7. septembra oko 18 sati grad je prvi put oslobođen od nacista. Obeležavanje ovog dana bila je prilika da se prisutni podsete istorijskih činjenica, o kojima je govorio Dragoljub Nikolić, predsednik Gradskog odbora SUBNOR-a.
„6. aprila 1941. bombardovane su Jugoslavia i Grčka. Kapitulacija je potpisana 9. maja 1945. godine i taj dan se slavi kao Dan Evrope ili Dan pobede. U ovom najkrvavijem ratu sa najviše žrtava i sa najviše pričinjene štete, izgubljeno je oko 30 miliona života od strane pripadnika antifašista ili tzv. „Saveza“ i 37 miliona na strani fašista. Najviše žrtava je imao Sovjetski Savez, oko 20 miliona ili 11% stanovništva. zatim Poljska, pa Jugoslavija, oko 1,7 miliona ljudi, a najviše, oko 65%, su bili Srbi. Napad na Jugoslaviju je bio 6. aprila, pre toga je potpisan sporazum, narod se digao, pobunio 27. marta, demonstracije su bile svuda po Jugoslaviji, pa tako i u ovom gradu, i 6. aprila je zato Jugoslavija napadnuta i kapitulacija je bila 17. aprila. U zemlji je bio haos. Komunistička partija koja se već pripremala za oružanu borbu, donela je odluku o dizanju ustanka 4. jula“, navodi Nikolić i dodaje:
„Da se pohvalimo, u Timočkoj krajini takođe je bila priprema od strane Komunističke partije u svim delovima Istočne Srbije, pa i u Zaječaru. U Zaječaru na Belom bregu 30. juna je održan Okružni odbor komiteta za Istočnu Srbiju u prisutstvu Mome Markovića, bili su tu najvažniji ljudi, Milenko Brković Crni, Ljuba Nešić, zatim Knjaževčani, i doneta je odluka o dizanju ustanka i o formiranju tri partizanska odreda – Boljevačkog, Krajinskog i Timočko-zaglavskog“.
Podsetio je da je najveća jedinica na istoku Srbije bila Deveta brigada, formirana od tri partizanska odreda. Ova jedinica je prešla oko hiljadu kilometara borbe po čitavoj Jugoslaviji i završila je u Sloveniji. Imala je 883 poginula borca, 70 njih je umrlo, što znači skoro 1000 ljudi ove brigade je nastradalo, a kroz brigadu je prošlo 5.110 boraca. Ova brigada je imala 84 nosilaca Partizanske spomenice i tri narodna heroja.
„U Timočkoj krajni 1942. i 43. nije prestajala borba. Deveta brigada zajedno sa Sedmom Južno-moravskom i sa 14. Niškom brigadom činile su 23. deviziju, a 23. devizija, 25. i 45. su činile 14. korupus. To su jedinice koje su bile u našem kraju pa i oslobađale Zaječar. Nijedna borba nije zabeležena između četnika i saradnika drugih i Nemaca i Bugara“, navodi Dragoljub Nikolić i dodaje:
„Istočna Srbija je bila vrlo važna 1944. godine kad je započeo proces oslobađanja Jugoslavije. U Grčkoj su se nalazile velike snage Nemačke. Sa severa je išla Crvena armija. Bilo je važno ko će pre da stigne u istočnu Srbiju, da napravi koridor i da ide dalje – Crvenoarmejci da oslobode Jugoslaviju, a Nemci da spreče Crvenu armiju. I zatu se Nemci najpre osvojili čitavu istočnu Srbiju, a onda su partizanske jedinice, ove o kojima sam govorio, oslobodile Zaječar 7. septembra. Međutim, Nemci nisu bili zadovoljni i ponovo su osvojili čitavu istočnu Srbiju, počev od Svrljiga, Knjaževca do Negotina ponovo i stigli u sukob sa Crvenom armijom. Međutim, Tito je 19 – 20. septembra 1944. godine sa Sovjetskim Savezom dogovorio zajedničku borbu i da nam obezbede oružje. Krenula je borba, 28 – 29. septembra na Dunavu Crvena armija je prešla i tog datuma je slobodila Negotin. Zatim je oslobođen Bor 3. oktobra, Boljevac, Knjaževac 10. oktobra, Zaječar 8. oktobra konačno, i čitava istočna Srbija, a odatle je Crvena armija krenula ka Nišu, Kragujevcu i Požarevcu“.
6. i 7. septembra u borbama za oslobođenje Zaječara učestvovale su Deveta, Sedma i 14. brigada – svi pripadnici 23. divizije. 6. septembra u zoru sve tri brigade, sa svih strana, iz pravca Grlišta, Lubnice, Grljana i Izvora su krenule ka Zaječaru. U 16 časova Zaječar jebio oslobođen i u centru grada je nastalo veliko veselje.
„U toj borbi učestvovalo je oko pet i po hiljada Nemaca i četnika.
Hiljadu i po Nemaca, a oko tri hiljade četnika. Pripadnika Narodno-oslobodnačke vojske je bilo 2.350. Od toga samo 1.900 dobro naoružanih i dobro obučenih. Ostali nisu imali ni oružje, nisu ni obučeni. Nemci su izgubili oko 800 poginulih i oko 2.000 ranjenih, a partizanske jedinice su imale 41 poginulog i oko 147 ranjenih. Mnogostruko više Nemaca je nastradalo. Posle ove pobede i oslobođenja Zaječara narod je počeo da dolazi dobrovoljno i onda je ova jedinica koja je imala 2.000 i nešto narasla na 4.500 boraca. Zaplenjena je velika količina oružja i taj dan smatra se velikom pobedom Narodno-oslobodilačke vojske“, ističe Nikolić i zaključuje:
„Dakle, 7. septembra je Zajačar oslobođen od strane partizanskih jedinica, a 8. oktobra, zahvaljujući Crvenoj armiji, uglavnom Trećem ukrajinskom korpusu“.
