Od proslave Đurđica, 16. novembra, počeli su Vučji dani, koji traju do 24. novembra, odnosno do Svetog Mrate. Zovu se takođe i Mratinci.
Tokom ovih dana ništa se ne daje iz kuće, ne sme ništa da se pere i da se prede vuna, žene ne rade ručne poslove.
Takođe, krojači i obućari ne smeju da koriste alat, već treba da planduju.
Ovi dani nazivaju se i Mratinci jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova, a stari Srbi su verovali da ovaj svetac od 16. do 24. novembra gleda ko kako radi.
Onog domaćina koji najviše greši u ove dane, ne ide u crkvu i ne poštuje svetog Mratu, posetiće hromi vuk, po nazivu kriveljan. Ovog vuka niko ne može da spreči u njegovoj nameri i važi za najopasnijeg. Domaćinu će ući u kuću i torove na zimu, ukoliko ne bude poštovao običaje.
Seoski običaj u zapadnoj Srbiji, nalagao je da se u ove dane konje crno pile ili mlad crni petao.
Taj čin je morao da se sprovede u ranu zoru, na kućnom pragu i tom prilikom nije smelo da se priča. Pre klanja, piletu ili pevcu morao je da se zaveže kljun crnim koncem kako ne bi pištao jer je bilo bitno da ne pušta nikakav glas.
Odsečena pileća glava vezivala se crvenim koncem o verige, pa se sa njom bajalo u vreme dolaska vukova.
Kod starijih ljudi postoji verovanje da, ukoliko Mratinci padnu u maglovite dane, zima će biti maglovita i promenljiva. U slučaju vedrih dana, zima će biti mrazovita i ljuta.
NARODNA PRIČA O ČOVEKU I VUKOVIMA
Postoji i narodna priča o čoveku koji je sekao drva u šumi, kada su ga presreli vukovi, predvođeni najvećim, hromim vukom, koji ga je upitao da li slavi Svetog Mratu. Uplašen seljak ga je slagao da slavi posle čega su se vukovi pokupili i otišli. Čovek otrča pravo kod popa i javi mu da uzima Mratu za preslavu, a od te godine vukovi nisu više zalazili u njegov tor.
