Najnovije vesti
Home / Hronika / IZBEGNUTA TRAGEDIJA: Viseći nad provalijom ručno zaustavio voz bez kočnica tik ispred klisure!
IZBEGNUTA TRAGEDIJA: Viseći nad provalijom ručno zaustavio voz bez kočnica tik ispred klisure!

IZBEGNUTA TRAGEDIJA: Viseći nad provalijom ručno zaustavio voz bez kočnica tik ispred klisure!

Železničar Zoran Simonović nadljudskim naporom i herojstvom spasao sigurne smrti 50 putnika

ZAJEČAR – Zoran Simonović (62), zaposlen u JP “Železnice Srbije“, spasio je sigurne smrti više od 50 putnika u vozu “šveđanka“, kome su otkazale kočnice, tako što je izašao kroz prozor voza i, viseći nad provalijom, uspeo da, držeći se za krov, pređe nekoliko metara i ručno ukoči voz, koji se kretao brzinom od 70 kilometara na čas. Voz se, kako se ispostavilo, zaustavio jedva dva kilometra od Svrljiške klisure, duboke, na pojedinim mestima, i do – 50 metara!

- Krenuli smo iz Niša ka Zaječaru, vozom broj 2746 – priča umornim glasom Simonović, koga smo pronašli u planini više zaječarskog sela Dubočane, kako seče drva.

Kaže, morao je da dođe ovde da “radom pokuša da se oslobodi stresa, koji ga je tek sada stigao“.

- Prošli smo Gromadski tunel i stanicu Hadžiće, kada mi je kolega kazao: “Zoki, bre, počeli smo da gubimo vazduh, otkazuju nam kočnice“.

Simonović, koji kao železničar radi već 35 godina, odmah je pozvao mašinovođu, koji je zaustavio voz.

- Pozvali smo majstore u depou u Zaječaru i kazali šta se dogodilo – nastavlja Simonović. – Dok smo čekali dalja uputstva, primetili smo da je voz, sam od sebe, počeo da se kreće. U trenutku sam shvatio da su smo ostali bez vazduha i da su kočnice – potpuno otkazale!

Voz je krenuo nizbrdo, pod kosinom od 12 procenata. Ništa više nije moglo da ga zaustavi. U vozu su bila, kaže Simonović, oko 50 putnika, od čega najviše dece.

- Deca su počela da se hvataju za glavu i vrište, ali smo ih kolega i ja nekako smirili – nadovezuje se Simonović. – Kazali smo im da je sve u redu i uspeli smo da sprečimo paniku. Ali, u međuvremenu voz je povećavao brzinu!

Železničari su pozvali stanicu u Svrljigu i kazali da smesta obezbede sve pružne prelaze “jer postoji realna opasnost da voz isklizne iz šina“.

- Kroz stanicu u Svrljigu prošli smo brzinom od 75 kilometara na sat, bukvalno smo “klizili“ po šinama – još uvek je uznemiren Simonović.

- Znao sam da se približavamo Svrljiškoj klisuri, gde mašinovođa nije imao ni teoretske šanse da zadrži kontrolu nad vozom. Gledali smo, bukvalno, smrti u oči. Kroz glavu mi je samo proletela slika nesreće u crnogorskoj Divači, kada je poginulo na desetine ljudi.

U tom trenutku, Zoranov kolega je, više za sebe, kazao: “Poginućemo, gotovo je. Jedino kada bi mogli da stignemo do čeone slavine i da je ručno okrenemo, to bi zaustavilo voz“.
- Ni trenutka nisam razmišljao, jer smo svi, ionako, već bili mrtvi – strese se Simonović. – Otvorio sam prozor i rukama se uhvatio za krov. Video sam, za trenutak, provaliju ispod sebe. A, onda sam sve izbacio iz glave. Razmišljao sam samo da moram da pređem tih nekoliko metara i stignem do čeone slavine.

Milimetar po milimetar, nadljudskom snagom, kretao se Simonović, dok se prstima, kao kandžama, držao za krov voza. Svom silinom ga je udarala vazdušna struja, ali on nije odustajao.

- Osetio sam pod rukom retrovizor voza i uhvatio se za njega – sa vidnim olakšanjem kazuje Simonović. – Shvatio sam da sam uspeo, ali nisam još verovao. Pomolio sam se u sebi: “Nemoj, molim te, Bože, sada da me ostaviš“.

Zoran je uspeo da se prebaci na platformu, gde se nalazila čeona slavina. Grozničavo je, boreći se sa napadom panike, počeo da je okreće. Nije ni primetio kada ju je zavrnuo do kraja.

- Samo se sećam da je voz počeo da usporava – huknu Zoran. – Stao je tek posle desetak minuta. Poledao sam gde smo. Bili smo na jedva dva kilometra od Svrljiške klisure. Još desetak minuta i svi bi poginuli. Ali, Bogu hvala, ostadosmo živi.

Simonović se vratio u voz, a putnici su tek tada počeli da vrište. Jedan od njih je Zoranu kazao: “Majstore, mogli ste da poginete“.

- Ćuti, bre – podviknuo sam. – Svi smo mogli da izginemo. Bog nas je pogledao. Ostali smo živi…

NAGRADA

Nadležni u Zaječaru su generalnom direktoru „Srbija kargo“ predložili da nagarade Simonovića.
- Ne znam – reče Zoran, na naše pitanje da li je nagrađen.
- Obećali su, valjda, da će mi zaposliti sina, a meni dati 50 hiljada dinara. Ali, još uvek ništa nisam dobio napismeno.

Izvor: Novosti.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>