Najnovije vesti
Home / Društvo / Stari zanati izumiru: Ovo je jedan od poslednjih ćurčija u Srbiji
Stari zanati izumiru: Ovo je jedan od poslednjih ćurčija u Srbiji

Stari zanati izumiru: Ovo je jedan od poslednjih ćurčija u Srbiji

 PORODICA ANTANASIJEVIĆ ČUVA TRADICIJU 

Porodica Antanasijević iz Zaječara pune četiri decenije čuva od zaborava staro zanimanje „ćurčija“.  Od male sobe u privatnom stanu, gde se danonoćno radilo samo sa osnovnim sredstvima za rad, Antanasijevići su za 40 godina uspeli da, mukotrpnim radom, dođu do proizvodnih pogona i razviju pravi biznis, a njihovi proizvodi su danas prepoznatljivi širom Slovenije, Češke, Švedske, Nemačke. 

U 21. veku mnogima je zanimanje „ćurčija“ gotovo strano, a mnogi i nemaju pojma šta on pravi, dok je nekada bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda tih majstora, koji su pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.  Ovaj zanat, koji je još poznat i kao kožušćarski, veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka. Sredinom 19. veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji, dok od sredine 20. veka, sa razvojem industrijske proizvodnje,  zanat polako počinje da se gasi. Tako se danas, u celoj Srbiji, ćurčije mogu izbrojiti na prste jedne ruke, dok je u celoj Timočkoj krajini, jedini ćurčija Nenad Antanasijević iz Zaječara koji je od svojih roditelja nasledio taj stari zanat. Nenadova mama, Zlata, priseća se dana kada je sve to počelo.

„Moj suprug Vlasta je završio za ćurčiju u Svrljigu, pa je igrom slučaja došao u KTK da radi, tu smo se upoznali i eto, tako je sve počelo, kasnije dobili i dvoje dece. Živeli smo privatno i krenuli od negativne nule, ništa nismo imali. Bili smo uporni, slabo spavali, odgajali decu. Sećam se, uspavam decu, pa odemo u Dimitrovgrad, tamo smo štavili kože. Nismo imali ničiju pomoć, ali smo upornošću uspeli da razvijemo biznis i održimo ga 40 godina. Od toga smo živeli, školovali decu. Tada u to vreme je za Novu godinu bilo u modi imati bundu, pa smo to radili, dok danas to niko ne traži. Bilo je dosta posla, cim decu uspavam, uđem u radnju i radimo, do kasno u noć. Sednem za mašinu, dok ne izađu dve bunde za noć, ja ne odustajem, ne izlazim iz radionice. Tada nismo imali ni televizor, ni radio, legneš da spavaš, ujutru te probude petlovi i tako u krug. I sada ne postoji dan da ne uđem u radnju, ako ne uđem, smatram da mi je dan propao, i bude mi „mučno“ i tako trajemo 40 godina. 1978/79 godine nam je čovek iz Aleksinca dao mašinu i kožu, i mi smo šili tada i uslužno za njega. U fiću natovarimo sve i vozimo za Aleksinac“, kroz smeh se seća Zlata.

Ono što je Vlastimira i Zlatu obradovalo je što zanat nije stao ni nakon četiri decenije rada. Njihov sin Nenad nije ni mogao da zamisli da će raditi u Zvezdanu, selu nadomak Zaječara u pogonima koji su vremenom usavršavali i dograđivali. Ipak, taj posao je zavoleo i ostao u tome. Kako kaže, svaki posao moraš da voliš, da bi ga radio onako kako treba i imao uspeha u tome.

„Zanat sam nasledio od roditelja, a sećam se da sam imao 7,8 godina, kada su me roditelji ubacili u kacu gde štave kožu, bez vode naravno. Ja sam unutra, moja sestra je van kace, i tako joj dodajem kože, ona ređa dalje. Tako smo pomagali roditeljima. Onda sam išao korak dalje, pa sam tako imao neku slabu ocenu u školi, što me je navelo da šijem račeve. Evo i zašto: Kod jednog nastavnika imao sam slabu ocenu, naravno jedinicu, i on mi je u to vreme rekao šaleći se, „Antanasijeviću sašij ranac, ali sam, bez pomoći roditelja u kome može da stane pola srndaća i imaš peticu“. Ja sam to ozbiljno shvatio i  bacio se na posao. Sašio sam i odneo sam mu, on se oduševio, i morao je da ispuni obećanje i popravio mi je ocenu. Nakon što sam završio Gimnaziju, ja sam upisao Višu politehničku školu, smer za preradu krzna u Beogradu, iako je moja majka htela da budem lekar. Školu sam završio 2001. godine i od 2003. sam se posvetio zanatu. Onda smo kupili imanje, počeli da pravimo pogone, ovde u Zvezdanu, i da mi je neko pre rekao da ću ovde biti, na selu, ja bih rekao „nema šanse“, ali eto, tu sam“, rekao je Nenad.

Nenad ističe da je veoma težak i mukotrpan proces da se od sirove kože dobije dekorativno krzno, bilo da je jagnjeća prostirka, prsluk, bundica…Kože se nabavljaju uglavnom od mesara, meštana koji imaju , a onda počinje proces koji traje i po mesec dana, za samo jednu kožu.

„Nama nijedan dan nije isti. Jedne aktivnosti se rade u aprilu, maju, junu mesesu, druge u avgustu, septembru, oktorbu, treće u novembru, decembru, januaru. Na primer, mi smo do pre neki dan radili „mokre radove“, najprljavije. Počinje se od sirove, krvave kože koja mora da prođe početnu fazu, dakle ona se konzervira, da ne može da se pokvari, to traje 7 – 10 dana, a zatim prelazimo na „suve radove“. Ceo proces nije nimalo lak, koža je i potopljena u kacama sa deterdžentima, pa onda ide njeno sušenje i ceo taj proces koji mora da se prođe da bi se dobio lep finalni proizvod, a ti postupci se ponavljaju po nekoliko puta. Za jednu na primer kožu, potrebno je do 30 dana da sačekamo kako bi na kraju dobili gotov proizvod. Jedna koža prođe oko 45 voda, a preko 100 puta uzmemo kožu u ruke da bi nešto sa njom uradili i došli do krajnjeg cilja. Naporan je posao, ali je lep, jer je uspeh da od krvave kože koja smrdi i koja je nikakva, dobijete proizvod na kome možete da sedite, ili bebe da spavaju, jer majke u današnje vreme kupuju za bebe to dekorativno krzno kako bi stavile u kolica“, objasnio je Nenad.

Proizvodi porodice Antanasijević svoje mesto nalaze u domovima širom Slovenije, Češke, Švedske, Nemačke, dok je u Srbiji mala potražnja za tim proizvodima,  sigurno, kako smatraju ćurčije, zbog niskog standarda. Cena jedne finalne, dekorativne kože kreće se od 2.000 do 3.000 dinara, dok je u Evropi od 50 do 90 evra.

Poslednji ćurčija koji ne planira da odustane od tog starog zanata, obitava u Topličinoj ulici, sa ljubavlju obavlja posao i šalje jasnu poruku: „Ima jedna izreka kojom se vodim, a koju sam u Aleksincu čuo a to je „Šilji kolci za držalja, al’ gi šilji kako valja“. Ta izreka puno govori, i zato ako bilo šta radite, radite ga kako treba, sa puno ljubavi i upornosti, i onda ćete opstati“.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>